Među svim živim bićima jedino je čovek sposoban da bude zao. Zlo je, dakle, staro koliko i ljudski rod. * Nema ničeg novog pod suncem još od Homera i "Ilijade". Svi savremeni kniževnici su, u stvari, kompilatori koji recikliraju stare ideje i priče, neko bolje, neko gore... * Moj cilj je da ispričam dobru priču. A to, bar po meni, nije nešto preterano uzvišeno. Ako svojom prozom postignem da moj čitalac uživa u toj priči bar delimično kao što sam i ja dok sam je pisao, smatram da sam postigao dovoljno.
 |
| Fotografija: Laguna |
Bavi
se stripom, novinarstvom i pisanjem proze. Njegova najpoznatija dela
su romani “Konstantinovo raskršće” i “Duge noći i crne zastave”. Tu su i
prozne zbirke “Leva strana druma”, “Low life” i “Kišni psi”. Kao
ko-autor objavio je romane “Kainov ožiljak” i prvi deo ilustrovane
trilogije “Nemanjići”. Dobitnik je više značajnih književnih nagrada u
Srbiji. Proza mu je prevođena na engleski, ruski, makedonski i grčki.
Član je Srpskog književnog društva i književne grupe P-70.
Dejan Stojiljković govori za stranicu Knjige i knjige.
Između ostalog, u „Konstantinovom raskršću“ bavite se meni naročito intrigantnom temom – korenom zla u ljudima. O istom je, kao glavnoj temi romana, pisao i Filip David. Da li ste izvukli neki zaključak o poreklu tog fenomena?
Da. Među svim živim bićima jedino je čovek sposoban da bude zao. Zlo je, dakle, staro koliko i ljudski rod.
Jasno je da Vas kao literatu fascinira okultno, ali šta stvarno mislite o tim pojavama (verovanje da pronalazak predmeta u koje su utopljeni klinovi sa Isusovog krsta ili spajanje glave i tela kneza Lazara mogu doneti preobražaj)? Ima li tu racionalnog?
Zavisi od toga kakav je vaš pogled na svet. Recimo, ako ste hrišćanin, za vas je postojanje Boga i anđela najracionalnija moguća stvar. Isto tako je i sa okultistima. Oni su ubeđeni da tzv. "predmeti moći" donose njegovom vlasniku određenu moć, za njih je ta iluzija stvarnost. Inače, telo i glava kneza Lazara su spojeni, i nalaze se u kivotu gde su pohranjene mošti, čak je svojevremeno dozvoljeno stručnjacima SANU da ih pogledaju.
U romanu „Duge noći i crne zastave“ prikazujete tamniju stranu ličnosti toliko slavljenog svetog kneza Lazara, a u „Kainovom ožiljku“ pripovedate o delu života Ive Andrića, jedinog južnoslovenskog nobelovca, na koji nije bio ponosan i o kojem je nevoljno i retko govorio. Da li je to kod Vas podrazumevalo poseban predumišljaj?
Nije. Moj cilj kada sednem da pišem jeste da ispričam dobru priču. A da bih to mogao da uradim, primenjujem razne literarne tehnike. Pošto je u književnosti sve dozvoljeno, ja se često služim biografijama poznatih ličnosti koje interpetiram onako kako to najviše odgovara priči koju pričam.
Bili ste u Kruševcu radi prikupljanja građe za roman. Kako je to izgledalo?
Posetio sam muzej, fotografisao, obišao ostatke tvrđave... Našao neku pisanu građu, pričao sa ljudima, popio pivo.
Šta je najbitnije za stvaranje dobre književnosti – spisateljski zanat, talenat, filozofičnost teksta, literarni stil, ili...
Bitno je da znaš šta hoćeš. Još je bitnije da znaš šta nećeš. Najbitnije je da imaš dovoljno vremena da to uradiš. Ja sam profesionalni pisac, što je u Srbiji retkost, tako da imam 24 sata u toku dana, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini da se bavim pisanjem i ničim drugim.
Kako prevazilazite stvaralačku krizu?
Nikad nisam imao stvaralačku krizu.
Kako bi Srbija danas izgledala da su njeni građani (svih rasa, klasa i zanimanja) mnogo više čitali kvalitetnu književnost i da li verujete da li bi se to reflektovalo na poboljšanje aspekata života kojima smo primarno nezadovoljni – politiku, ekonomiju...?
Ne mogu to da zamislim. Mislim da književnost, baš kao i svaka druga umetnost, jednostavno nema tu moć. Na društveno-političke okolnosti utiču mnogi faktori, ali čitanje knjiga i književnost svakako ne.
Oponašate li svoje uzore prilikom stvaranja?
Naravno. To rade svi. Nema ničeg novog pod suncem još od Homera i "Ilijade". Svi savremeni kniževnici su, u stvari, kompilatori koji recikliraju stare ideje i priče, neko bolje, neko gore...
Na kraju, šta želite da postignete svojom prozom, ima li ona neki uzvišeni cilj?
Ne verujem u takve ciljeve kada je pisanje u pitanju. Moj cilj je da ispričam dobru priču. A to, bar po meni, nije nešto preterano uzvišeno. Ako svojom prozom postignem da moj čitalac uživa u toj priči bar delimično kao što sam i ja dok sam je pisao, smatram da sam postigao dovoljno. Naravno, ja pisanjem proze zarađujem za život, tako da je i to jedan od osnovnih ciljeva. Ne mogu, kao hiljade drugih pisaca u Srbiji, sebi dozvoliti toliko luksuz da pišem za džabe.
Dejan Stojiljković govori za stranicu Knjige i knjige.
Između ostalog, u „Konstantinovom raskršću“ bavite se meni naročito intrigantnom temom – korenom zla u ljudima. O istom je, kao glavnoj temi romana, pisao i Filip David. Da li ste izvukli neki zaključak o poreklu tog fenomena?
Da. Među svim živim bićima jedino je čovek sposoban da bude zao. Zlo je, dakle, staro koliko i ljudski rod.
Jasno je da Vas kao literatu fascinira okultno, ali šta stvarno mislite o tim pojavama (verovanje da pronalazak predmeta u koje su utopljeni klinovi sa Isusovog krsta ili spajanje glave i tela kneza Lazara mogu doneti preobražaj)? Ima li tu racionalnog?
Zavisi od toga kakav je vaš pogled na svet. Recimo, ako ste hrišćanin, za vas je postojanje Boga i anđela najracionalnija moguća stvar. Isto tako je i sa okultistima. Oni su ubeđeni da tzv. "predmeti moći" donose njegovom vlasniku određenu moć, za njih je ta iluzija stvarnost. Inače, telo i glava kneza Lazara su spojeni, i nalaze se u kivotu gde su pohranjene mošti, čak je svojevremeno dozvoljeno stručnjacima SANU da ih pogledaju.
U romanu „Duge noći i crne zastave“ prikazujete tamniju stranu ličnosti toliko slavljenog svetog kneza Lazara, a u „Kainovom ožiljku“ pripovedate o delu života Ive Andrića, jedinog južnoslovenskog nobelovca, na koji nije bio ponosan i o kojem je nevoljno i retko govorio. Da li je to kod Vas podrazumevalo poseban predumišljaj?
Nije. Moj cilj kada sednem da pišem jeste da ispričam dobru priču. A da bih to mogao da uradim, primenjujem razne literarne tehnike. Pošto je u književnosti sve dozvoljeno, ja se često služim biografijama poznatih ličnosti koje interpetiram onako kako to najviše odgovara priči koju pričam.
Bili ste u Kruševcu radi prikupljanja građe za roman. Kako je to izgledalo?
Posetio sam muzej, fotografisao, obišao ostatke tvrđave... Našao neku pisanu građu, pričao sa ljudima, popio pivo.
Šta je najbitnije za stvaranje dobre književnosti – spisateljski zanat, talenat, filozofičnost teksta, literarni stil, ili...
Bitno je da znaš šta hoćeš. Još je bitnije da znaš šta nećeš. Najbitnije je da imaš dovoljno vremena da to uradiš. Ja sam profesionalni pisac, što je u Srbiji retkost, tako da imam 24 sata u toku dana, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini da se bavim pisanjem i ničim drugim.
Kako prevazilazite stvaralačku krizu?
Nikad nisam imao stvaralačku krizu.
Kako bi Srbija danas izgledala da su njeni građani (svih rasa, klasa i zanimanja) mnogo više čitali kvalitetnu književnost i da li verujete da li bi se to reflektovalo na poboljšanje aspekata života kojima smo primarno nezadovoljni – politiku, ekonomiju...?
Ne mogu to da zamislim. Mislim da književnost, baš kao i svaka druga umetnost, jednostavno nema tu moć. Na društveno-političke okolnosti utiču mnogi faktori, ali čitanje knjiga i književnost svakako ne.
Oponašate li svoje uzore prilikom stvaranja?
Naravno. To rade svi. Nema ničeg novog pod suncem još od Homera i "Ilijade". Svi savremeni kniževnici su, u stvari, kompilatori koji recikliraju stare ideje i priče, neko bolje, neko gore...
Na kraju, šta želite da postignete svojom prozom, ima li ona neki uzvišeni cilj?
Ne verujem u takve ciljeve kada je pisanje u pitanju. Moj cilj je da ispričam dobru priču. A to, bar po meni, nije nešto preterano uzvišeno. Ako svojom prozom postignem da moj čitalac uživa u toj priči bar delimično kao što sam i ja dok sam je pisao, smatram da sam postigao dovoljno. Naravno, ja pisanjem proze zarađujem za život, tako da je i to jedan od osnovnih ciljeva. Ne mogu, kao hiljade drugih pisaca u Srbiji, sebi dozvoliti toliko luksuz da pišem za džabe.
Nemanja Milićević
0 коментара:
Постави коментар