ЕКСКЛУЗИВНО - Клара Кабрера: Писање је попут комуникације са самим собом

- Почела сам да пишем у 15. години зато што нисам могла да пронађем књигу која ми се у потпуности допадала. Сви женски ликови које сам открила до тада, или су имали споредну улогу или су чекале спас у виду принца на белом коњу. Нисам могла да се пронађем у таквој улози жене, па сам решила да нешто учиним. Узимајући у обзир да ако у причи морају бити присутни жена и појам љубави, онда ћу избрисати љубав из једначине. Одлучила сам да креирам женске ликове који цене своју слободу и независност, вредности којима и ја тежим - каже Клара Кабрера у разговору за КЊИГЕ И КЊИГЕ.

 

Да ли су женски уметници данас једнако третирани као њихове мушке колеге или жене морају још да се боре да би се изједначиле са мушкарцима? Према твом искуству, каква је ситуација у Шпанији и свету?

Људи обично очекују да слике и илустрације које су дело женских уметника буду мекше у облицима и пренесеним осећањима и урађене нежним и светлим тоновима. На жалост, неке теме припадају углавном мушким уметницима и илустраторима. Ако отворите магазин, велика је вероватноћа да ће текстови о романсама, моди, као и колумне о саветима (исхрана, детоксикација, подизање самопоуздања...) бити улустровани од стране жена. Када је реч о чланцима о политици, економији и спорту, вероватно ће бити упарени са илустрацијама које је креирао мушкарац.

Не мислим да жене требају више да се боре, зато што оне већ раде све што је у њиховој моћи. Сада је време да друштво покаже више разумевања. Не мислим да је у питању само женска ствар. Сматрам да би сви требало да се умешају у ово; мушкарци такође. Мушкарци ће у једном тренутку добити кћерке и сигурна сам да ће желети да њихове мезимице једног дана буду плаћене исто као и мушкарци, имају исту шансу да остваре своје циљеве попут њихових и синова њихових пријатеља, нећака... Тако да је и у интересу мушкараца да се стање побољша.

Каква је ситуација са младим писцима у Валенсији и Шпанији? Колико је тешко пронаћи издавача и излагача и каква је ситуација са промовисањем уметности?

Шпанија је веома „тешка“ земља за уметност. Образовни систем је руковођен потребама индустрије. Издавачи и едиторијали нису лако доступни. Мој едотеријал, необично, има седиште у Португалу. Да би допрео до издавача мораш да победиш на неком књижевном такмичењу, да би након тога могао да објавиш своје дело. Такође твој роман мора бити оригинал који није учествовао на другим такмичењима. Тако да ако ниси међу одабранима, твојих 300 страна одлазе у канту за смеће зато што, због правила, не можеш да учествујеш на другом такмичењу са истим радом. Али неке издавачке куће су отворене, најчешће према младима и новим ауторима, тако да прихватају текстове уз минимална ограничења.

Друга опција је самоиздаваштво, али опасност је недостатак добре селекције, тако да доста лоше литературе буде објављено на овај начин.

У вези промоције; па... шта могу рећи? Када си уметник/илустратор/сликар, постајеш такође и свој шеф, промотер, секретар, публициста, репортер, администратор, лектор, дизајнер, шеф маркетинга... Што се тиче моје промоције, у овом тренутку учествујем на много такмичења за младе таленте. На некима сам имала више а негде мање среће. То је све донекле било покривено од стране медија (чињеница да сам била веома млада на почетку каријере доноси одређени степен медијске пажње), тако да сам креирала мрежу људи који раде у новинама или имају потребна познанства, и на које могу рачунати. Али да сумирам; промоција започиње од самог уметника и успех зависи од његових комуникацијских способности, телефонских позива, е мејлова...е мејлова и е мејлова(ха ха), али и присуства на друштвеним мрежама.

Према твојим реакцијама на друштвеним мрежама, изгледа да си веома, веома поносна на успех који свака од твојих књига, слика и улустрација постигне. У овом тренутку живота, може ли те нешто учинити више поносном него што твоја уметност већ чини?

Пре свега мислим да је прослављање сваког малог успеха добро за самопоуздање али и добар начин да покажете поштовање према себи и свом раду. Друго, постајем веома срећна када један од мојих пројеката прође селекцију на неком конкурсу пошто учествјујем на много избора и велика већина буде одбијена, па можете замислити колико сам задовољна када мој рад прође даље.

Рецимо да само један од пет послатих пројеката успе да се пробије. Заиста много рада стоји иза сваког мог дела, тако да неуспех може бити веома болан. Када имам више пројеката који су успешни, то је зато што повећавам свој темпо рада и улажем много више времена и никада не одустајем.

Оно што ми сада може пружити више задовољства од саме уметности је могућност да од исте зарађујем довољно да бих преживела. Тужна истина је да то сада није случај јер у Шпанији није довољно развијена инфраструктура која подржава уметност нити су људи довољно образовани у погледу уметничког стваралаштва нити су свесни колико је потребно да би се створило нешто што може носити тај узвишени епитет. Када нешто наруче, људи очекују да плате само за финални производ, али шта је са са уложеним материјалом и надокнади аутору за уложено знање и сате проведене на пројекту? Ја постављам прилично ниске цене јер мислим да је уметност за све људе а не само за елиту, али ако образовни систем не едукује људе да поштују и цене уметност онда имамо проблем.

Шта је твоја дефиниција праве уметности?

Права иметност је нешто што погађа жицу унутар бића. Без обзира да ли је у питању слика, песма, балет... Није потребно да се остатак света сложи са вама нити да се поклопи са традиционалном дефиницијом уметности коју су креирали академици и образовани људи. Ако можеш да је осетиш и комуницираш са њом, то је све што је потребно да уметник и ти створите осећај уметности.

Телевизор који виси са плафона не погађа ту жицу у мени. Може ми се учинити забавним али ме неће „померити“. Проналазила сам више уметности у крајолицима кроз које сам путовала него у галеријама пуних слика и предмета.

Колико се „кријеш“ у фикционалним ликовима које си створила у својим романима? Ес, Гверен...

Кријем се у потпуности. Сваки мој лик носи један део мене. Ес је бунтовни део, Гверен је промишљена, калкулант, Кеира воли да ужива у животу... Писање је попут комуникације са самим собом.

Почела сам да пишем у својој 15-ој а довршила први роман са 20 тако да су ми различити гласови током тог одрастања говорили како да пронађем своје место на овом свету. Само што то нисам знала у том тренутку. Сада имам 25 година и могу да препознам себе у њима. Током писања сам уносила део свог карактера и осећања, иако је у периоду стварања то можда био споредан глас.

Чини се да избегаваш романсе у својим књигама. Зашто? Да ли су романсе икада биле стварно и широко заступљене у неком делу историје или је то само стереотип који смо стекли читајући класичне романе?

Почела сам да пишем у 15-ој години зато што нисам могла да пронађем књигу која ми се у потпуности допадала. Сви женски ликови које сам открила до тада, или су имали споредну улогу или су чекале спас у виду принца на белом коњу. Нисам могла да се пронађем у таквој улози жене, па сам решила да нешто учиним. Узимајући у обзир да ако у причи морају бити присутни жена и појам љубави, онда ћу избрисати љубав из једначине. Одлучила сам да креирам женске ликове који цене своју слободу и независност, вредности којима и ја тежим.

Романса се појављује у мојој трећој књизи (наставку) али тако да главни лик Ес, преиспитује све ово што сам истакла.

Да ли имаш узоре у свету уметности и можеш ли их именовати?

Имам много узора у областима које ме интересују, почев од сликарства преко илустратора па до певача. Заиста се дивим Марлен Думас и Јохани Мудист у свету сликарства. Марлен Думас, велика јужноафричка сликарка, чини да пожелим да зароним у свет њеног стваралаштва и свест ликова које је створила. Јохана Мудист је изванредна естонска сликарка коју сам имала задовољство да упознам и много научим од ње. Њена страст и разумевање боја, композиција дела и како ствара уметност, никада ме не оставе равнодушном.

У свету илустрација, поштујем радове Пауле Бонет, Хелен Дардик, Стив Симпсон и Мајка Ловерија.

У свету музике, ту је пре свега Ванила Ниња, као и сви женски бендови чији чланови свирају своје инструменте, показујући да девојке то могу. И ја сам укупно седам година свирала у девојачком бенду, композиције које смо саме створиле. Поштујем и Аврил Лавињ. Нећу да коментаришем њихову музику али снажан став и самопоуздање тих девојака на сцени су утицали на мој развој.

Моја пријатељица Рехам Беко која живи веома страствено, на свој начин, и њено стално указивање на друштвене неправде, такође инспиративно утиче на мене.

Да ли имаш потешкоће да се уклопиш у „главне токове“ уметности и друштва уопште, као и већина твојих колега?

Имам потешкоће када хоћу да излажем у галеријама зато што већина захтева надокнаду за излагање. Имала сам понуде које се крећу од 250 до 2000 ЕУРА, и то су биле галерије које су мене прве контактирале. С обзиром да нисам толико солвентна морала сам одбити, свеједно, мислим да таква ситуација не поспешује шпанску културу и њен развој. Тако да сам се нашла ван „мејнстрим“ догађаја и изложби у самој Шпанији.

Хвала Богу, начини излагања дела се мењају тако да их могу приказати путем интернета, што омогућава да их види већи број људи који не морају да плате карту да би ушли у „галерију“. Све у свему, на овај начин се формира опасан круг описан у одговору на твоје треће питање, а у вези повезаности образовања и уметности.

У вези мог уметничког рада, ја стварам дела у којима се на први поглед може видети „портрет“ самог друштва али са извесном дозом хумора и благе критике и све то веома естетизовано, са добрим и смелим избором боја.

Да ли шпанска нација чита довољно и шта је популарније – „лако“ или „озбиљно“ штиво?

Шпански је веома распрострањен светски језик али не и веома читан. Мислим да можемо повући паралелу између онога што је сада популарно на ТВ-у и онога што људи већински бирају да читају. Људи читају „лако“ штиво као што бирају емисије таквог типа на ТВ-у, попут „Великог брата“ и „Упознајмо Кардашијане“, желећи да побегну од сопствених живота, а да истовремено не знају зашто то чине. Разлика је у томе што те озбиљна књига форсира да размишљаш о сопственом животу, а не да живиш животе других људи који на теби зарађују новац док твој дух и тело истовремено стагнирају или опадају.

Да ли је Мигуел де Сервантес највећи шпански писац свих времена или можда највећи Шпанац икада?

Ох, па сад... Мој мозак управо јури кроз шпанску историју у којој се налази много великих имена (пре уметничке школе, три године сам студирала историју).

Сервантес је свакако поставио камен темељац за савремену литературу уносећи неке магичне елементе насупрот дотадашњој традицији, али у међувремену се изродило много значајних писаца који су такође дали велики допринос књижевности.

Да ли си упозната са неким писцем који је стварао на српском књижевном језику? Ако ниси препоручујем да потражиш шпанска издања дела Милорада Павића, Иве Андрића и Данила Киша.

На жалост нисам, али ћу их потражити пошто трагам за добром литературом коју ћи читати током лета.

Клара, на крају, можеш себи поставити питање које би желела да ти поставе или да даш коментар за који ти до сада није пружена непосредна прилика.

Шта си хтела да будеш када одрастеш?

Желела сам да будем рок звезда и да представљам своју земљу на Евровизији. Била сам велики обожавалац тог фестивала и анализирала извођаче и композиције до најситнијих детаља, тако да знам шта се тражи. Учинила бих то али само у групи коју бих сама изабрала и која би у саставу имала Alejandro Algarra и Toni Riera. Оно што ме спречава су финансије.

Биографија Кларе Кабрере (Clara Cabrera)

Kлара Кабрера, рођена 1991. године у Валенсији, шпански је илустратор, сликар и писац.

Веома млада је започела своју каријеру, објавивши први роман са само 21 годином живота. 
Након тога уследила су још два романа и дуга листа изложби у пет земаља, на којима су приказане слике и илустрације од 2013. године до данас. Три пута је била номинована за награду „Највећи млади таленат Валенсије“ и била једна од кандидата која је добијала највише гласова сва три пута. Ове године је постала један од четири европска кандидата изабрана да излажу уметничке радове на једном од највећих азијских фестивала илустрација, у Сингапуру, поред уметника из целог света.

Дипломирала је лепе уметности 2015. године, а 2016. завршила постдипломске студије за професионалне илустраторе. Недавно је лансирала своју прву линију посебно дизајнираних производа који обухватају различите предмете за свакодневну употребу. 

Немања МИЛИЋЕВИЋ

Share on Google Plus

Knjige i knjige Info

Knjige, pre i posle svega...