Radmilo Anđelković: O kratkim pričama

"... Zašto kratke priče? Zato što knjige nisu samo za čitanje nego i za pisanje. Kako pisac da u svoje delo unese svoje misli i osećanja ako nije pravovaljano pripremljen? Kako da dosegne do književnog dela duge forme, ako nije savladao kratku formu?" 

Foto: Domeckopol / Pixabay

Piše: Radmilo Anđelković

Nedavno ste imali priliku da se upoznate sa mojim starim esejem VODIČ ZA APSOLUTNEPOČETNIKE. Blog KNJIGE I KNJIGE ga je ljubazno ponudio iako se na internetu nalazi oko dvadeset godina, a napisan je nekoliko godina ranije. Zaista je napisan za apsolutne početnike na seminaru Kreano pisanje u okviru programa Centra za nadarene učenike u Petnici, negde početkom devedesetih godina prošlog veka.

Neko će se zapitati zašto kratke priče, ako je opšti ukus (trend) i pisaca i čitalaca, a to znači i izdavača (ko još sumnja u činjenicu da izdavači odlučuju o vašem ukusu?) - roman.  I to ne roman kao celina, nego roman u više tomova. Logika je jednostavna, ako se nešto kupuje i čita zašto bi se menjali pisci i pisanija? Neko mi je skoro sugerisao da se “komercijalnoj literaturi” ne možemo suprotstaviti. Nisam čuo goru sintagmu od ove, ako nije i suštinski oksimoron sa kojim se suočavamo. 

Uvek sam verovao da je pisac deo svog rukopisa. Pa, kako verovati komercijalnom piscu, jer i takav postoji, ako postoji “komercijalna literatura”? Ona je tu, među nama i vi je čitate. Pa, gde je onda taj pisac koga možemo da prepoznamo u njegovim delima? Naravno, u nekomercijalnom izdavaštvu, kod malih izdavača koji u kalkulacijama izdanja nemaju stavku autorskog honorara i u široko rasprostranjenom samizdatu, jer je danas prilično lako izdati knjigu, ali i praktično nemoguće izvući uložene novce. To za pisce koji pripadaju svojim knjigama i nije neka prepreka.

 Zašto, onda, kratke priče? Zato što knjige nisu samo za čitanje nego i za pisanje. Kako pisac da u svoje delo unese svoje misli i osećanja ako nije pravovaljano pripremljen? Kako da dosegne do književnog dela duge forme, ako nije savladao kratku formu? Često se suočavamo sa pričom o talentima, ali talenat nikada nije dovoljan ili presudan da bi se napisalo dobro i uspešno delo. Kao i svi drugi kreativni poslovi i dobro pisanje zahteva, pored talenta, određena znanja i veštine. To Ameri skuckaju u TKS (talents, knowledge, skills) formulu. Talenat je poželjan, a znanje i veštine su obavezni. Talenat je nešto s čime se u određenoj meri rađamo, a znanje i veštine se stiču. Zato pisac mora najpre da savlada pisanje kratkih priča, da bi dospeo do dugih književnih formi, romana, na primer.

Ako se vratim tridesetak godina unazad, kada sam poželeo da se izrazim i u žanru naučne fantastike, naravno da je pisanje kratkih priča bilo samo put koji mora da se pređe da bi se dospelo do romana. Pišući i objavljujući sve duže priče, nekako sam dospeo i do romana. Do objavljenog romana, da, u obliku štampane knjige. Usput sam smetnuo s uma da su i zbirke priča knjige. Doduše, malo ređe u izdavačkim programima, ali se ne može reći da nisu postojale. Jednostavno, ciljevi koje smo sebi postavljali su kratku priču videli kao iskušenje kroz koje se mora proći.

Postoji kod kratke priče još nešto zbog čega smo počeli da je izbegavamo u opredeljenju za pisanje. Svaka kratka priča odnese sa sobom i dužu formu koju osnovna ideja obično nosi u sebi. Zašto bismo pisali kratku priču, ako bismo mogli, opušteno, da napišemo dužu? Činilo se da kratkom pričom arčimo mogućnost da se napiše i objavi duža ili mnogo duža priču. Na ovom mestu bih skrenuo pažnju na nešto što smo obilno zanemarivali. Vremenom se ispostavilo da svaka dobra ideja ima svoj mogući obim u pisanoj interpretaciji i da nije svaka ideja roman, pa ni svaka priča loš pazar.

Trebalo je da prođe dvadesetak godina da bih shvatio da kratka priča u sebi nosi nešto više od fizičkog obima. Online književna radionica na forumu Znak Sagite, negde 2011. godine, postavila je nove izazove. Mesečni ritam radionice se učvrstio na 6000 karaktera, sa proredom, što za spisateljske početnike znači nekih tri i po stranice da bi se priča oblikovala. Teme su, zbog poređenja, bile zadate, a u okviru njih je bilo potrebno napisati dobar uvod, to znači nešto zbog čega bi čitaoci čitali, zaplet i rasplet, u literaturi se to naziva twist ili preokret, i efektno zaključivanje priče. Takođe, bilo je očekivano da likovi koji nose priču budu pažljivo oblikovani, da bi čitaoci, udruženi sa njima, ispratili priču. 

Radionica je, za oko četiri godine donela skoro trista kratkih priča, veliki broj je u štampanim izdanjima dospeo i do izdavačkih formi, a ja sam završio sa petnaest napisanih kratkih priča. Nakon pauze od dvadeset godina bilo je to veliko iznenađenje za mene. Ispostavilo se da su kratke priče značajnije za kvalitetno pisanje nego što sam mislio. One usredsređuju pisca na priču koju pripoveda, sprečavaju bespotrebno natrpavanje teksta, ograničavaju preteranu upotrebu prideva i skreću pažnju na neumerenu upotrebu anglicizama. Čista fajda za pismenost kako pisca tako i čitalaca. 

Zašto, još, kratka priča? Zato što je pisanje literature kao bavljenje vrhunskim sportom. Pauze u pisanju znaju da budu pogubne za pisca. Koliko ste filmova gledali, a u njima pisac ima spisateljsku blokadu?  Ništa od toga. Pisac koji ne piše gubi mekoću u rukopisu, kao što sportistima zakaže mišićno tkivo, povrede postaju češće, a kondicija nikakva. Ne možeš trčati maraton ako prethodno ne pretrčiš stotine kilometara, različitim deonicama i tempom. Svojevremeno smo se divili Isaku Asimovu koji je preko dvadesdet godina pisao prosečno stranicu dnevno. Pa, ako je pisanje romana maraton, pisac mora da piše i kratke priče. 

Ako sam, još na početku, pisca i čitaoca stavio u istu ravan, koja je, onda, fajda čitaoca od kratke priče? 

Najpre, još jedno pitanje: koliko ste knjiga započeli da čitate, a koliko i dovršili? Čini mi se da nedovršeni pisci imaju isto toliko „dobrih početaka“ priče, koliko i čitaoci nedočitanih knjiga. Nekako je bolje u nekoj zbirci priča pronaći nekoliko dobrih priča kojih će se čitalac sećati, nego imati gomilu knjiga za koje se neće sećati ni zašto ih nisu pročitali do kraja. Na drugoj strani, postavlja se i pitanje koliko, gde i kada čitamo. Retko se ima prilika da se čitanju može posvetiti više sati odjednom, čak i kada priča „uhvati pa ne pušta“. 

Čita se na mah, na svakom mogućem mestu gde nema ometanja. Viđam ljude koji čitaju na dugim i kratkim putovanjima, u gradskom prevozu (ako se ne zamajavaju mobilnim telefonima i igricama), na plažama gde se uz dobru knjigu obavezno pregori na suncu, a znam da čitaju i u kući, u toaletu gde nema ometanja, retko u krevetu dok ne zaspu.

Ako se već tako čita, da li je čitanje kratkih priča pogodnije od čitanja romana? Nije, ali ima razlika. Ne moraju se čitati redom, ne mora se čitati više priča odjednom, one dobre, pročitane, obavezno se duže motaju po glavi, razmišlja se šta je još moglo biti napisano u tim pričama, praktično, čitalac nastavlja da misli svoju knjigu o pročitanom. 

Na kraju, zašto pišem o kratkim pričama? Naravno, zato što sam nedavno objavio Zbirku sa 42 kratke priče za koju se nadam da će podjednako prijati kako čitaocima, tako i pscima koji još nisu prodrli u dostupne tajne pisanja. Ovim drugim posebno.

Share on Google Plus

Knjige i knjige Info

Knjige, pre i posle svega...