Prva stvar na koju moram da vas upozorim je da svaki pisani rad, kao uostalom i sve drugo, mora da ima svoj početak i - kraj. Oni koji su do sada već pokušavali nešto setiće se da su bezbroj puta sedali za sto i počinjali… Taj početak je znao da odmah uplovi u kraj zbog žurbe da se tamo stigne što pre ili, ako je svestan napor bio usmeren ka uvodima onakvim kakve smo imali prilike da vidimo u pravim književnim delima, da ostane samo jedan od početaka na koje ćemo, kasnije, naići u starim sveskama, na otkinutim listovima, ponekad i zgužvane tamo gde smo ih odbacili u trenucima ljutnje što ne ide onako kako smo očekivali. Dan danas dogodi mi se da naletim na neki od tih početaka.
 |
| Foto: Vizantija |
U njima sad mogu da vidim pokušaje da se otpočne sa dobrim opisom prirode, grada, neke kuće ili sa dijalogom koji će odmah da nas upozna sa glavnim likovima, malim filozofskim razmišljanjima o problemima ličnim, naše okoline ili čitavog sveta. Svuda nedostaje predstava šta je početak i šta se njime želi da postigne.
Na ovom mestu, preselićemo se za šahovsku tablu i na njoj pokušati da zamislimo ono šta je trebalo napisati.
Šah kao igra ima dva kompleta od po 16 figura, belih i crnih, koje se sukobljavaju do konačnog rešenja, naime do pobede, poraza ili nerešene igre. Tu ću vas upozoriti na nešto što ljubitelji šaha ne vole. To su beskrvne partije, neborbene, često nezanimljive, ponekad nameštene. To važi i za čin kreativnog pisanja. Ne sedajte za šahovski sto ako ćete da napišete nešto slično.
Partija šaha ima svoje otvaranje, središnjicu i završnicu. Književno delo — takođe. Šahovska partija, odigrana od početka pa do kraja, uvek me je podsećala na doba romana “velikih porodica”, između dva svetska rata. Međutim, nije potrebno analizirati čitavu partiju šaha da bi se uživalo u njenom najlepšem delu. Književnost dozvoljava da odaberete deo životne partije o kojoj ćete pisati. Ili samo nešto što se zove šahovski problem, u čemu ne učstvuju sve figure, već samo one bitne, one koje odlučuju o događaju.
I opet postoji otvaranje, središnjica i završnica. U otvaranju se figure postave na svoje mesto, potezi koji dovode do odluke predstavljaju središnjicu, a završni potezi završnicu.
Ako ste shvatili analogiju možemo da se vratimo kreativnom pisanju.
Sasvim je svejedno da li pišete pismeni zadatak iz srpskog jezika u školi, naučni rad o svom istraživanju ili neku od svojih priča, pristup mora da bude isti kao i u šahovskim partijama koje sam pomenuo. Pisanje će imati priliku da bude kreativno ako vaš rad sadrži sledeće elemente:
uvod, razradu i zaključak za pismeni zadatak,
uvod, teorijske osnove, eksperimentalni rad, analizu, diskusiju i zaključak za naučno delo i
uvod, uspostavljanje, tok i rešenje zapleta za književno delo.
Kratak pogled na sličnosti i razlike između ovih struktura pokazuje da postoji analogija. Moram da vas upozorim da ona ne obavezuje, već upozorava. Nećete otići u kliše ako je se donekle pridržavate. Akrobacije ostavite za kasnije, kada vam ispunjavanje stranica tekstom više ne bude kritičan problem.
U nastavku ćemo se malo više pozabaviti strukturom priče.
STRUKTURA PRIČE
Strukturu priče ćemo, zbog jednostavnosti, najpre vratiti na strukturu šahovske partije: otvaranje, središnjicu i završnicu. Zavisno od potrebe, da bi se podcrtala mera analogije, u interpretaciji ćemo koristiti bilo koju od njih.
Uvod
Hajde najpre da pogledamo otvaranje ili uvod u odnosu na šahovsku partiju. Šta treba da se učini? Otvori se šahovska tabla, poređaju šahovske figure u početnu ili neku drugu odabranu poziciju središnjice ili završnice šahovske igre. Odredi se vreme u kome igra mora da bude završena i postavlja se zadatak: čitava partija, deo nje ili rešavanje šahovskog problema u nekoliko poteza. Time se uspostavlja jedinstvo mesta, vremena i radnje.
I za vaše kreativno delo morate da odaberete polje na kome će priča da se odigra, vreme u kome ćete da je pratite i likove odabrane tako da mogu da odigraju svoju ulogu.
Gotovo sve to, makar ovlaš, mora da bude ocrtano već u uvodu. Nećete, valjda, da glavni lik uvedete tek na pola romana? Ili informaciju da se sve dešava u Srbiji, pre četiri godine, da date na primer negde pred kraj? Možda bi bilo zanimljivo pokušati, ali se time ne počinje spisateljska karijera.
Dakle, jedinstvo mesta, radnje i vremena, uspostavlja se već u uvodu. Što pre. Neki autori u SAD smatraju da je velika stvar postići to već u prvoj rečenici. No, nije obavezno.
Na sličan način se u šahovskoj partiji već posle dva-tri poteza prepoznaje otvaranje, da li će partija biti oštra ili poziciona. Profesor već posle nekoliko rečenica mora da bude siguran da niste promašili temu. Naučni rad će već u uvodu najaviti ciljeve i sadržinu istraživačkog rada koji sledi.
Središnjica
Središnjica mora da sadrži gotovo sve. Pošto smo u kreaciju ušli kroz otvorena vrata uvoda, svemu što se dalje dešava neposredni smo svedoci, da bismo, pošto vreme boravka u tom novouspostavljenom svetu istekne, izašli na vrata završnice. Naravno, između ovo dvoje vrata postoji i odgovarajući “nameštaj” koji mora da bude raspoređen sa merom i ukusom, tako da se čitaoci, ne zaboravimo da će, dok čitaju, i oni ovde boraviti, osećaju krajnje ugodno. Inače vam neće doći ponovo.
Ovaj “nameštaj” sastoji se iz više elemenata i glavne od njih ćemo posebno da razmotrimo.
Fakt i fikcija
Jeste li gledali čuveni film Orsona Velsa “Istine i laži” (Fatti e malfatti)? Film koji predstavlja čudesni spoj imaginacije i činjenica o Pablu Pikasu? Ili: Volite li Tomasa Mana, Borhesa ili Danila Kiša? Oni su na najbolji i najlepši način zamešali fakt i fikciju, tako da najčešće ni ne znate šta je šta. I nije vam ni važno. Ne morate da budete kao oni, naravno, ne baš odmah, ali, veoma je važno da budete svesni da je većina onoga o čemu ćete da pišete bilo kad u životu, smešteno upravo između te dve odrednice.
Činjenice, fakti, će vam obezbediti uporišta, ali će zahtevati više pripreme pre nego što se “latite pera”, fikcija će vam dati slobodu u pisanju ali zahtevati i veći kreativni napor. Prava mera odnosa fakta i fikcije obezbediće vam i jedno i drugo. Na krajnosti razmernika stoje istorije i fantazije. Gde ćete vi odlučite sami.
Dinamika, intenzitet i tempo
Pošto smo već pomenuli uporišta koja se zasnivaju na faktima, potrebno je nešto reći i o dinamici pripovedanja. Smatra se da delo ima šanse da bude dobro, ako ga pisac iz početnog stanja dovede do novog, izmenjenog stanja i, usput, sve promene dobro obrazloži.
Dinamika u tehnici predstavlja sasvim dobru analogiju. U njoj se detaljno proučavaju stanja i procesi koji utiču na promenu stanja. Stanja se detaljno opisuju i obrazlažu činjeničnim utvrđivanjem svih parametara koji mogu da ih definišu, vodeći računa samo o tome koje je početno, a koje krajnje. Ovako definisana stanja nazivaju se termodinamičkim stanjima i proučavaju se u termodinamici. Proces koji će početno stanje prevesti u krajnje, može da bude izveden krajnje nezavisnim putevima, koje proučava kinetika.
Pošto smo već odabrali da se ovde koristimo analogijama, mislim da ćete teško da nađete bolju od ove. Vaš put kroz priču će ići od jedne do druge uporišne tačke, koje predstavlja stanje definisano faktima, putevima fikcije koji će da zavise od vaše imaginacije. Vaše je da odaberete prave.
Vidljive aspekte dinamike u vašem pisanju predstavljaće tempo i intenzitet. Pitaćete se kakva je razlika između ove dve reči. Možda nam i tu pomogne malo fizike. Šta znate o talasnom kretanju? Jeste li čuli za longitudinalno i sinusoidno talasno kretanje? Jeste? E, pa, longitudinalno bi odgovaralo tempu, a sinusoidalno — intenzitetu. Reći ćete da su to izuzetno pravilna kretanja i da ko je video jedan zna sve ostale. Onda, da dopunimo. Imaćete pravo, ako ova kretanja nisu umetnički modulirana. Vaša kreacija će od priče načiniti isto ono što od standardnog visokofrekventnog nosećeg talasa načini muzika amplitudnom (AM) ili frekventnom modulacijom (FM). To već ne moram da vam objašnjavam, zar ne?
Dakle, kad je tempo u pitanju, on će da bude spor ili brz. Može i negde između. Imam za vas dobar primer iz sopstvenog iskustva iz istraživačkog rada. Moj prvi šef, upućujući me u pisanje naučnog rada, poslužio se metaforičkim slikama, koje nikada neću zaboraviti:
tamo gde postoji puna, jasna i argumentovana informacija, treba se ponašati kao plivač koji pliva prsno ili leđno;
tamo gde toga nema u prevelikoj meri treba se poslužiti beterflajem ili kraulom;
tamo gde argumenata nema, treba i zaroniti.
Imate li osećaj kako se odnos fakta i fikcije odražava na plivačke stilove, odnosno na tempo izlaganja u vašoj priči?
Prevedeno na jezik tempa i odnosa fakta i fikcije, delove koji predstavljaju uporišta i imaju dalekosežne posledice na delo u celini, treba pisati jasno i u sporom tempu, a delove koji prate radnju sa visokim stepenom imaginacije, treba pisati u bržem tempu.
Za razliku od tempa, koji možemo da zamislimo i kao meru gustine, intenzitet treba posmatrati kao meru vrhunca. To je i značenje termina koji označava visok intenzitet — klimaks. Jeste li primetili da postoje delovi priče izrazitog intenziteta, sa spoljašnjim ili unutrašnjim nabojem koji žestoko vezuje pažnju čitalaca? E, to je klimaks. U jednom delu može da ih bude više. Nejednakog intenziteta. Srednji intenzitet pojedinih klimaksa raste ka kraju priče. Klimaksi nižeg intenziteta nazivaju se subklimaksima. Posmatrano dvodimenzionalno, priča može da se predstavi panoramom planinskog lanca.
Na ovom mestu može da se postavi pitanje: Ako je klimaks vrhunac događanja, zašto se priča ne sastoji samo od niza klimaksa? Najpre, zato što se priča ne može praviti samo od događaja. Jedan naš prijatelj je u tome uspevao. Klimaks od početka do kraja. Dugi, neprekinuti klimaks, kao planinska visoravan na koju vas popnu liftom, a onda hodate po ravnom. I nije bilo dobro. Nije bitna visina planine ako se ne popnete na nju, nije važan intenzitet klimaksa, već da ga dostignete. Više puta. Zadovoljstvo je u penjanju.
Mislite li da se ostatak priče sastoji od samih padova? Da, ako ih vi prouzrokujete. Kreativno pisanje zahteva povremeno smirivanje radnje. Dobra priča mora da ima dobro razvijen profil intenziteta kako bi bila zanimljiva. I što neravnomerniji, da se čitalac ne bi navikao ili — zasitio.
Karakterizacija
Karakterizacija označava proces kojim autor utemeljuje svoje likove, pojedinačno ih slikajući fizički i psihički, uslovljavajući time najveći deo radnje (da se podsetimo: to se odnosi na fikciju, kinetiku). Loše izvršena karakterizacija može i najbolje zamišljenu priču da načini lošom, dosadnom, neuverljivom… Na konjskim trkama ne pobeđuju rage, zar ne?
U nekim podelama, ako uopšte moraju da postoje, osnovna podela likova bila bi na realne i imaginarne likove.
Sa realnim likovim najčešće se srećemo u takozvanim faktografskim delima, a to su, pre svega, istorijski romani. Jeste li primetili da to obično nisu glavni likovi? Znate li zašto je to tako? Razlog leži u činjenici da karakterizacija ovih likova nije slobodna, zbog toga što su utvrđene činjenice poznate i drugima, te stoga uvek postoji rizik da lik propadne zato što je u pripremi nešto propušteno, neka informacija zanemarena. Kod ovih likova je odnos između fakta i fikcije u korist fakta i oni zato većim delom pripadaju stanju, a ne procesu. A pošto smo ranije videli da se stanje izlaže sporo, realnim likovima se ne sme poveriti da nose osnovnu nit priče. Sećate li se nekog takvog lika iz romana ili filma?
Ponekad se susrećemo i sa obiljem fikcije u karakterizaciji nekog realnog lika. No, to je jedna provokacija i to je sasvim druga vrsta dela.
Sa imaginarnim likovima već je lakše. Sloboda komponovanja osobina dozvoljava izbor koji će lik učiniti zanimljivim, sa širokim mogućnostima uticaja na proces odvijanja priče uz punu meru mašte. Naravno, pri ocrtavanju likova koristićete karakteristike koje ste već kod nekoga sreli. Glupo bi bilo da sve izmišljate. Ali, postoji malo ograničenje. Bez zadnjih namera, ponekad nam se desi da u lik pretočimo previše osobina nekog nama poznatog. To “previše” može da bude povod za parnicu na sudu. Jeste li nekad na kraju nekog filma zapazili napomenu: Svaka sličnost sa ljudima i događajima je nenamerna…?
Najbolje je kombinovati. Neki vrsni pisci su pravi majstori da od svakog svog lika načine frankenštajnovsku kombinaciju ljudi iz svoje okoline.
Navešću vam sada neke detalje kojima možete da se pomognete pri karakterizaciji likova:
fizički kvaliteti ili nedostaci lica i tela;
društveno i socijalno poreklo, uticaj porodice ili okoline, lični status;
psihološke kategorije, osećajnost, emotivnost, intuitivnost ili racionalnost, odnos prema svetu, introvertnost ili ekstrovertnost (oni koji o kreativnom pisanju misle najozbiljnije, neka malo pogledaju kod Junga), zodijački profili (za one malo skromnije).
Nemojte da dozvolite da karakterne osobine jednog lika budu u koliziji, sem ako to nije osnova zapleta.
Nemojte da dozvolite da vam likovi naknadno dobijaju ili gube osobine, sem ako to nije osnova zapleta.
Nemojte da insistirate ni na preteranoj karakterizaciji, kako biste izbegli prethodni propust. Karaktere je kasnije teško kontrolisati.
Likovi se dele na glavne i sporedne. Obim karakterizacije likova mora da bude proporcionalan njihovom udelu u priči. To je vrlo važno da se zna. Nedovoljna karakterizacija može da ostavi vaš glavni lik nezapaženim, a preterana karakterizacija da skrene pažnju na likove koji vam nisu važni.
Za to je možda najbolji primer slučaj Bubuleje. Naš čuveni glumac Bata Stojković svojevremeno je dobio malu epizodnu ulogu u TV seriji “Studenti”. Tako je briljantno odigrao tu epizodu da su autori serije počeli da mu dopisuju ulogu i na kraju je postao jedan od glavnih likova. Da li su glavni likovi bili nedovoljno okarakterisani? Ili je lik Bubuleje sadržavao kritičnu karakternu osobinu koja ga je izbacila u prvi plan? Bila je to TV serija i nije bilo štete.
Zamislite da se vi lično tako zapetljate sa nekim likom da počne da se odupire okončanju u meri da vam, dok se zadržavate na njemu, razbije osnovnu ideju i umesto jedne priče napišete neku drugu koju niste ni pomišljali da napišete. Biće dobro ako sve ispadne dobro. Ali, šta ako od svega ne ispadne ništa?
Dobro ili loše uravnotežena karakterizacija može da se ilustruje i na primeru svadbene fotografije. Dobro je ako je grupna fotografija slična mnogima koje ste imali prilike da vidite. Sasvim napred su mladenci, kraj njih su kumovi i roditelji, rođaci i prijatelji su u drugom redu ili sasvim sa strane, ostali svatovi, pa i oni nepozvani, sasvim pozadi. Naravno, glavne likove raspoznajete do detalja, ostali su manje ili više deo slike, neke iz pozadine ni ne prepoznajete. Takav odnos bi morao da vlada i između vaših likova. Bilo bi glupo da je ispred svih istrčalo neko dete ili se između mlade i mladoženje utrapio neki komšija. Još gore ako je mladoženja zažmurio, a mlada stavila šaku na oči. Propala slika. I, znate li ko je kriv? Fotograf. Likovi mogu da prave gluposti, ali ne i autor. Nemojte da vam se to desi.
Još jednu analogiju ću da vam navedem zbog toga što mislim da je ova etapa kreativnog pisanja izuzetno važna, jer dosadni likovi ne mogu da odigraju dobru priču. Hajde da se podsetimo kako se iscrtavaju likovi u stripovima. Likovi u prvom planu se crtaju do detalja. Vidi se boja očiju i mladež na licu. Kod onih povučenih u pozadinu od očiju i usana ostaju samo crte, od nosa samo dve tačke.
Poslednje pitanje vezano za likove je: koliko likova? Kada sam počinjao da pišem nisam štedeo na likovima, smatrajući da time naglašavam sopstvenu sposobnost da se s njima izborim. Đavola! Moji čitaoci su zato imali muke da se snađu. Poseban problem je ako im ni imena nisu dobro odabrana. Ako su slična ko će ih razlikovati? Izgleda da postoji samo jedno pravilo: Broj likova mora da bude srazmeran dužini priče. Kratka priča treba da ima jedan do dva lika. Tek u kraćoj noveli možemo da se pozabavimo s trećim. Roman dozvoljava više likova, glavnih i sporednih. Znate li zašto? Zato što se kraće forme najčešće prostiru samo između dve uporišne tačke. Na tankom brvnu će se i dva jarca pobosti. Roman umesto prostog niza uporišnih tačaka može da ima dobro razgranatu mrežu, da se osim glavne niti radnje bavi i nizom sporednih. A tu ima mesta za više likova. Mislim da niko nije uspeo da prebroji sve likove u Pekićevom romanu Besnilo. Čak je i on imao problema, pa ih je kroz roman vodio pribadajući ih čiodama na mesta gde su se u pojedinim fazama romana nalazili. Ali, to je bio duuuuugačak roman.
Naracija i dijalog
Ako izuzmemo stil pisanja, koji ću ostaviti vama, kreativno pisanje, odnosno, ono što čitate kad se latite knjiga, sastoji se iz naracije i dijaloga.
Naracija ili pripovedanje predstavlja one delove priča u kojima pisac mora da nam opiše nešto što sami, iz položaja čitaoca, ne možemo da vidimo. Filmovi, na primer, ne zahtevaju naraciju. Taj deo obavlja filmska kamera. U knjizi je stvar sasvim drugačija.
Većina misli da je sve jasno i da je naracija, kao i stil, deo umeća kreativnog pisanja koji treba da bude prepušten samom piscu. To je potpuno tačno, ali, da li se sećate pismenih zadataka? Da su neki od vaših drugova ili drugarica dobijali visoke ocene upravo zbog “sjajne” naracije, a pisci postajali neki drugi, povučeni momci i devojke kojima tada upravo taj deo nije išao od ruke.
Mislim da se najveće greške, u domenu naracije, čine upravo u srednješkolskim godinama. A studenti se njih, tako su mi bar rekli, oslobađaju već na prvoj godini književnosti. Ja ću vam otkriti o čemu se radi. Najčešće su krive profesorke srpskog jezika. Ili je moja bila kriva. No, ne verujem da se varam. One su toliko naklonjene lepom a ne dobrom pisanju da ni ne primete kako učenici, nažalost, češće učenice, kreću linijom manjeg otpora i počinju da pišu “lepo”. Sa abnormalnom količinom prideva koji tu “lepotu” potkrepljuju.
Jedna od prvih stvari koje sam naučio je provera da li su baš svi pridevi neophodni. Dr Zoran Živković me je posavetovao da uzmem neki od svojih tekstova i da u njemu precrtam sve prideve. Da ih prebrojim. Da ponovo pročitam “unakaženi” tekst i ocenim da li je to i dalje ista priča. Ukoliko jeste, da neke od prideva vratim nazad. Verujte mi, iako sam spadao u onu vrstu učenika koji su za pismene zadatke dobijali i manje od trojke, našlo se prideva koje je bilo moguće potpuno odbaciti. Molim vas, vodite uvek o tome računa kad vas uhvati potreba da pišete. Višak prideva itekako zna da zavara.
Ako smo se obračunali s pridevima možemo da se vratimo naraciji.
Osnovna funkcija naracije je da se umeša onda kad na osnovnu nit priče utiču okolnosti. Nemojte da opisujete jesenje kišno veče, ako se zbog njega dvoje mladih neće dovoljno približiti pod kišobranom. Nemojte opisivati duševno stanje glavnog junaka, ako će on potom da se naždere pasulja. Još Čehov je divno ukazao da ako se, u prvom činu, na zidu sobe nalazi puška, u trećem činu mora da opali. Naracija se javlja i u za priču manje značajnim momentima, ali u tom slučaju je u pitanju pasaž.
Sa pasažima sam možda imao i više muke nego sa naracijom. Kod naracije se čovek uvek raspiše pa šta bude. Lako je posle kratiti. Pasaž nastupa onda kada se jedna kinetička nit iscrpi i dostigne sledeća uporišna termodinamička tačka. I onda se ispostavi da ta tačka nije ona tačka sa koje treba da se krene dalje drugom kinetičkom niti. Prelaz između te dve tačke naziva se pasaž. Ja ga tako nazivam. Nemojte tu da se zapletete u nepotreban događaj. Na primer, završili smo s događajem koji se odigrao na žurci kod Marije, pa treba nekako preći kod drugara Petra kome smo preoteli devojku. Glupo bi bilo opisivati vožnju tramvajem. Neko bi, čitajući, mogao da pomisli da je priča povezana sa GSB-om. Pasaž mora da jasno da do znanja da nije značajan. Kako se to rešava? Džon Haldeman nam je govorio, dok je dolazak stranih SF pisaca u Beograd bio normalna pojava, da su par rečenica o pivu ili čačkanje nosa dovoljni. Jeste li shvatili razliku?
Dijalog je srž priče. Lično spadam među one koji smatraju da bi roman sastavljen od dijalog bio vrhunac romana. Nešto gde se ništa ne dešava naracijom ili nekim drugim pomoćnim sredstvima. No, to za sada nije moguće. Osim u radio-drami. Neki od nas znaju koliko radio-drama zbog toga trpi.
Osnovni problem kod dijaloga sastoji se u činjenici da se kod njega najjednostavnije može da ispolji prisustvo teze. A protiv teze se savremena književnost radikalno bori. Smatra se da vaša literatura može da ukazuje, ali ne i da natura. Neki ljudi smatraju da pisci govore kroz svoje junake. To jeste tačno, ali ono što ne sme je — da govori kroz sve junake. Sve na što smo imali pravo iscrpljeno je kroz karakterizaciju likova. Oni potom moraju da izgovaraju svoje misli. U suprotnom bismo imali roman klonova pisca, koji bi ne znam kako uopšte uspeli međusobno da razgovaraju.
Dešavalo mi se da se divno osećam kada mi se sopstveni lik usprotivi i izgovori nešto što mu karakterizacija nameće, a ne ono što bih ja u tom trenutku želeo da kaže. Jednog svog prijatelja, po kome sam pokušao da modeliram jedan ne baš pozitivan lik, počeo sam više da cenim pošto mi se suprotstavio u priči koju sam napisao. To vam je kao priča sa trbuhozborcem i lutkom koja se otima i preuzima dominaciju u tandemu. Ako vam se nekad nešto slično dogodi, pustite lik na miru, vi ste mu to kroz karakterizaciju omogućili.
Dijalozi ne smeju da se pretvore u monologe ili pitalice ili da traju beskrajno. Tu postoje određene zamke ako ste se odlučili da likovima date punu slobodu. Ponekad dijalog neće da se okonča sam od sebe. Šta tada učiniti? Bolje postaviti pitanje: Šta je trebalo učiniti? Jer, najčešće, greška je načinjena znatno ranije. Znate li da je neko predlagao da se naši maratonski politički skupovi održavaju stojeći? To je otprilike ono što je trebalo da se uradi. Smestite dve osobe koje ne znaju da prekinu razgovor u prostoriju u koju nadolazi voda i moraće da prekinu. Onda kad vi zaključite da je preko glave.
A, šta ako je šteta već napravljena? U kafani će se pojaviti kelner koji nema ono čime ste želeli da budete usluženi. Na ulici će da naiđe neko treći, makar i polivači ulica. Kod kuće će da zazvoni telefon. Kao što vidite, rešenja uvek ima. Samo, nemojte da budu ofucana poput one otužne scene na filmu gde posle verbalnog obračuna jedna strana odlazi ka vratima i baš kad se uhvati za kvaku, zastaje da izgovori zadnju rečenicu ili je druga strana zaustavi. A kako preći s teme na temu? Zapalite cigaretu ili popijte piće. Jednom nismo mogli da izbrojimo koliko je Puma, glavni junak našeg drugara Boba Hopera (alias neću da vam kažem ko), popio skoča da bi izašao iz romana.
Poslednje što ću da vam savetujem kad je u pitanju dijalog je da se ne igrate pitanja i odgovora. Potpuno su demodirani pristupi da se na taj način obaveste čitaoci o događajima kojima nisu prisustvovali. Ima i boljih rešenja.
Teme i motivi
Bukvalno sve može da bude tema za dobrog pisca. Pokušajte da budete originalni, mada je rečeno da su sve dobre teme već zapisane i obrađene u Starom i Novom Zavetu. Ako je tako, pokušajte sa oprobanom temom, ali budite bolji. Dobro odaberite temu i pola posla je završeno. Ali, tu postoji jedan ozbiljan problem. Da li je tema dobra ne odlučujete sami. Tu su čitaoci sa svojim afinitetima i (što je teža okolnost) urednici-izdavači. Možda je nešto za vas bila najbolja ideja i tema za pisanje, možda ste napisali remek-delo, ali, ako tome nije naklonjen vaš izdavač, onda od toga nema ništa.
Nedavno smo imali prilike da saslušamo jednog našeg pisca kako se žali na izdavače. Ali, i on je izdavač i kao i svi izdavači poseduje iste osobine kao i njegovi izdavači. Komplikovano?
Svojevremeno sam bio oduševljen uspehom Džin Auel i njene praistorijsko-fantastične trilogije. Pokušavao sam da ustanovim da li je njen uspeh obavezno posledica slučaja i okolnosti. Naime, ta obična američka žena, zabavljena jedino susretima četvrtkom sa svojim prijateljicama, iz dokolice a i na savet tih istih prijateljica, odlučila je da napiše roman. Pitala se o čemu (to je i naše pitanje) i našla da njen muž ima prijatelja antropologa, da ovaj ima bogatu literaturu i da je spreman da joj pomogne oko podataka. Napisan roman (naravno, bio je dobar) ponudila je izdavaču koji je upravo počinjao ciklus marketinga novih autora (znači dobro ulaganje para) i ovome se dopalo. Posledica svega je da je drugi roman, sada već milionerka u dolarima, posvetila svom mužu u znak zahvalnosti što umesto nje — kuva. Moj zaključak je bio da to ne mora obavezno biti posledica slučaja i okolnosti. Njen roman, sa odabranom tematikom, pojavio se mnogo godina posle uspeha Ronija Enea sa romanima Borba za vatru i Džinovski lav, tako da je bila kao nova. Čitanost tih knjiga je motivisala izdavača, jer ako je jednom išlo, zašto ne bi, posle tolike pauze, moglo ponovo. I čitaoci, sada generacija koja nije imala Eneove romane, su bili spremni.
Ako ne možete da nađete dobru temu, što bi bilo podvig, razmislite malo šta bi moglo da zainteresuje izdavače i čitaoce. Setite se uspeha minorne knjige Roman o Milutinu, (ni prineti Stevi Jakovljeviću), koja je u Srbiji imala tiraž preko 200.000 primeraka. I vremena u kome je naišla. Naravno, dobar pisac ne ide po svaku cenu na ruku izdavačima i čitaocima, no ne sme da se zaboravi kome je knjiga namenjena.
Teme su isključivo posledica konjunkture.
Antički Grci su pisali tragedije i komedije (sa obaveznim uplivom božanskog Olimpa). Aleksandar Dima je pisao o plemstvu u doba plemstva. Romani o velikim trgovačkim porodicama su stigli u vreme trgovačkih porodica. O ratovima se pisalo posle ratova. O špijunskim poduhvatima u vreme Gvozdene zavese. Zašto ih sada ne pišu?
O razlozima zahuktavanja SF-a baš u vreme uzleta tehnološke civilizacije ne treba da vam pričam. O razlozima baldisanja — takođe.
Teme ne smeju da budu zastarive.
Ko se danas oduševljava Vernovim romanom Putovanje na Mesec? Ili Velsovim Marsovcima? To su samo relikti. Ko razmišlja o 1984-toj kao o terminu, a ne kao o izuzetnoj literarnoj sociološkoj studiji? Ko o 1999-toj? Dohvatljivost prostora i vremena učinila je mnoge SF romane demodiranim. A pisci SF-a su počeli da se bave nedohvatljivim prostorima i nedostižnim vremenom. Čuli ste o sajber-panku i viziji života u dodiru sa virtuelnim svetom. To možda žari i pali Amere, oni imaju probleme sa drogom, sa kompjuterizacijom, sa nadiranjem japanske tehnologije i jakuza. Baš nas briga ako ne možemo telefonom da dobijemo Plužine, a vrhunska tehnologija nam je ono što kupimo na buvljaku.
To je i poslednji problem:
Teme ne smeju da imaju lokalni karakter.
Nikada neću zaboraviti slučaj kada je Goran Hudec, pseudopisac iz Zagreba, ko zna na koji način, oni su i odlučivali, dobio mesto za priču u antologiji World SF-a, koji je tada bio pojam za nas. Priča je bila prevedena i dostavljena. A onda su počeli problemi. Niko od urednika te antologije nije mogao da shvati u čemu je štos sa samoupravljanjem. U njemu je, zapravo, bio osnovni zaplet te priče. Završilo se time da mu je bila data mogućnost da napiše novu priču.
Motivi moraju da vam budu bliski. Nemojte da pišete o nečemu što je vama nepoznato. Ni o uzrastu, ni o stanjima, emocijama, odnosima, procesima, tehnologijama, prostorima. Nemojte pisati o žestokim ljubavima ako ih niste doživeli, o tučama ako se niste tukli, o Buenos Airesu ako tamo niste bili, o birokratiji ako nikada niste videli iznutra kancelariju, o starosti ako je niste iskusili…
Neverovatno dobro smo se zabavljali na račun priče Branislava Brkića o pijancu, gde se jasno videlo da autor nikad ništa nije popio. Jedan drugi naš drugar uporno piše o tučama, a znamo da se nikad nije potukao. Dragan R. Filipović piše o Užicu, a ja, uglavnom, o Strumici i to je uverljivo.
Pišite o onome što poznajete, a ako to nije slučaj, uslov je da ni čitaoci o tome ne znaju ništa. Ili se prethodno obavestite o toj materiji. Ja sam, na primer, za priču “Dan Mitre” dobro proučio poglavlja o neurofiziologiji mozga, a za istorijske miljee prethodno pokupim svu literaturu koja se može nabaviti. Znači, građa vam je nephodna.
Još samo nešto kad su u pitanju motivi. Prilično sam nabrušen na naše pisanje horora i FRP igranje. Tu do visokog izražaja dolaze neke strane lokalne teme koje se na taj način uspostavljaju univerzalnim. To nije dobro ukoliko želimo da opstanemo. Možda vam se to učini bezveznim, ali sam svojevremeno razgovarao sa Levom Kreftom, nekadašnjim predsednikom omladine Jugoslavije, koji je bio, kao dobar Slovenac, izuzetno zabrinut za slovenački jezik i uticaj srpskohrvatskog jezičkog područja. I to ne zbog dobre literature, već zbog šunda. Naime, s obzirom da su malo jezičko područje, oni su koliko toliko uspevali da pariraju sa izdanjima literature glavnog toka, ali ne i sa izdanjima ljubića, krimića, vesterna itd., koji su u Sloveniju dospevali isključivo na srpskohrvatskom jeziku. Zato, ako već želite da pišete horor i fantazi, nabavite, ako već ne možete ništa drugo, Palavestrinu knjigu Ale i Bauci, pa vidite šta se iz nje može izvući.
Završnica
Na kraju uvek mora da dođe kraj.
Vaše delo mora da ima i dobar kraj. U šahovskoj partiji to je mat. U naučnom delu zaključci i predlozi.
Kako zaključiti jedno književno delo?
Nedavno smo imali priliku da čujemo o otvorenim i zatvorenim krajevima. Ja ću da vam pričam o krajevima uopšte.
Postoje krajevi posle kojih vam je žao što se čarolija okončala. Kažite to piscu i on će da bude srećan. Dobro je ostaviti čitaocu da nešto doživi i sam. Nešto što vi niste napisali a on zna da se dogodilo. To su za mene najlepši krajevi. Da se knjiga čita i pošto su korice sklopljene. To je vrlo teško i neka vam to bude neki krajnji cilj. I, da se razumemo, to ne treba raditi da bi se otvorila mogućnost nastavka. To bi bilo komecijalno a ne umetničko razmišljanje. Nastavci su specifičnost fantastične literature zbog toga što je za kreiranje jednog fantastičnog sveta potreban izuzetan napor i što je velika šteta da jedan svet, za čije je obrazloženje, vrlo rizično, potrošen popriličan prostor u knjizi (neki karte svojih svetova crtaju, videli ste), bude potrošen za samo jednu priču.
Postoje tri osnovna tipa kraja.
Prvi tip, kao uostalom i ostala dva, mora da obezbedi da sve započete radnje budu okončane, da svi likovi iziđu iz knjige a da se kasnije ne pitamo: a šta beše sa onim…? Kad uspešno svoju priču dovedete u završnicu, ponašajte se kao predilja koja proverava da li joj je predivo bez dlačica, kao drvoseča koji pošto obori stablo okreše grane. Kraj priče mora zaista da bude kraj.
Drugi tip kraja je epilog, koji u poslednje vreme i nije tako moderan, ali ga lično volim. On omogućava, uz dovršenje dela i relaksaciju za čitaoca koji još jednom saznaje šta se dogodilo sa onima o čijim je avanturama čitao.
Treći tip, panč lajn (engl. punch line), pripada isključivo kratkoj formi priče. To je kao kad pričate dobar vic. Do samog kraja se ne sme naslutiti preokret koji vic čini vicem, a kratku priču — kratkom pričom. Kraj mora da bude upravo ono što punch line znači: udarni red. Samo, nemojte da pišete dugu priču sa panč lajnom. Čitalac će se zapitati: što je ovaj morao toliko da gnjavi da bi ispričao vic?
(prvi put objavljeno u “Emitoru” 214, april 1995)
Preuzeto sa: http://www.geocities.com/CapeCanaveral/Launchpad/8396/strucniradovi.htm
0 коментара:
Постави коментар