Novi roman Vuka Draškovića "Ko je ubio Katarinu"

"Istorijska presuda onima koji su ubili Katarinu biće izrečena. Ubili su državu, istoriju, prošlost, budućnost. Ova knjiga je optužnica protiv njih" – Vuk Drašković.

 


Iskusni romansijer nastoji da čitaoca podseti na ono što je suština i neprekinuta nit njegovog književnog rada na tragičnom razmeđu dva stoleća.

Naslov romana asocira na kriminalističku priču, a zapravo metaforično kazuje o istinitim događajima iz piščevog i naših života. Vuk Drašković, dosledno veran sebi i svojim temama, svom poimanju istorijskih događaja na balkanskom tlu koji se odnose na drugu polovinu XX veka, svom shvatanju angažovane književnosti koja ne izmišlja nego promišlja stvarnost, ispisuje u formalnom pogledu petnaest priča.

Rat koji je rasparčao Jugoslaviju ponovo je u žiži Draškovićeve proze. Mozaička struktura rukopisa, sastavljenog od petnaest zasebnih priča, prerasta u roman zahvaljujući svom tematskom jedinstvu: drama i haos ratnih zbivanja kako na frontu, tako i u pozadini posvađanih nekadašnjih republika, među svakodnevnim likovima koje izjeda zlokobna doktrina ne samo bezočnih i ostrašćenih lidera, nego i samozvanih duhovnih vođa i dušebrižnika nacije.

Nastoji da osvetli kompleksnu pozadinu zbivanja, odmota klupko uzroka i posledica, u širokom istorijskom i političkom kontekstu, sagleda skup razloga da se jedna zemlja, nastala konsenzusom svetskih sila, bivajući na pravoj strani i podnevši ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu, a potom i u Drugom, uništi i rasparča u krvavom ratu krajem XX veka, koliko svojom voljom i glupošću toliko i interesima ili nemarom onog istog sveta koji više nije bio isti.


Oktobar je 1991, pred zalazak sunca... Krv njegova uvirala je u kamenjar i kanalima koje samo smrt predoseća i pronalazi, probijala se, rumena i slankasta, brza i nevidljiva, ispod ličkih, dalmatinskih i krajiških planina, ispod visoravni Korduna, brže od munje stigla do Vukovara, pa sevnula put Konavala i Dubrovnika, odatle se vijugavim pokretima zmije uspela ka Hercegovini, od Mostara, uz Neretvu, savila se oko Sarajeva, ispisivala krugove i osmice čitavom Bosnom, pa tunelima ispod Srebrenice, Bratunca, Višegrada i Foče potekla prema Metohiji i Kosovu, a odatle, nabrekla od mnogih pritoka, obrela se u selu Tekeriš, i to u istom onom trenu kada je mladi regrut poginuo, a krv šiknula iz njegovih rana. Ta krv, kao utvara, kao strašno neko priviđenje i predskazanje, kanula je iz sise krave koju je muzla vojnikova majka. Koviljka je vrisnula: „Dragoje, sine, kuku meni, kuku nama svima!“
Share on Google Plus

Knjige i knjige Info

Knjige, pre i posle svega...
    Blogger Comment
    Facebook Comment

0 коментара:

Постави коментар