"Badnje veče", priča Nikolaja Vasiljeviča Gogolja
Badnji dan je prošao. Spustila se vedra zimska noć. Pojavile su se zvezde. Mesec je veličanstveno izašao da posvetli dobrim ljudima u celom svetu, da bi svima bilo lepo kad počnu koledati i slaviti Hrista.
Mraz je stezao jače nego što je bilo od jutra, ali je zato bilo tako tiho da se škripanje snega ispod čizama čulo na pola vrste. Još se nijedna grupa momaka ne vidi pod prozorima; samo mesec krišom kroz njih zaviruje, kao da poziva devojke, koje su se oblačile i doterivale, da što pre izađu na škriputavi sneg. U taj mah se iz dimnjaka jedne kuće izvi stub dima i u vidu oblaka krenu preko nebesa, a sa dimom podiže se i veštica na metli.
...
U međuvremenu veštica se podigla tako visoko da se videla samo kao sitna crna tačkica. I gde god bi se ona gore na nebu pojavila zvezde su se jedna za drugom gasile. Za tili čas veštica ih je nakupila pun rukav. Ostale su da svetle samo tri ili četiri. Tada se sa druge strane pojavi druga tačkica, stade se povećavati i širiti - i više nije bila samo tačkica. Kratkovidi čovek, pa makar na nos umesto naočara stavio točkove komesarovih kola, ne bi razaznao šta je to. Spreda potpuno liči na Nemca2: šiljasta njuška, koja se stalno vrti i miriše sve oko sebe, završava se okruglastim rilom kao u naših svinja; noge su mu toliko tanke, da kad bi takve imao jereskovski kmet, polomio bi ih čim bi počeo da igra kazačok. Otpozadi gledano, bio je to pravi gubernijski činovnik u mundiru, jer mu je šiljat i dugačak rep visio kao skutovi sadašnjih mundira. Jedino se po kozjoj bradi ispod njuške, po malim rogovima što su virili na glavi, kao i po tome što je bio crn kao odžačar, moglo zaključiti da to nije ni Nemac, niti gubernijski činovnik, već jednostavno, đavo kome je preostala još ova noć kad može da skita po belome svetu i dobre ljude navodi na greh. A već sutra, čim prvo zvono zazvoni na jutrenje, pobeći će glavom bez obzira podvijena repa u svoj brlog.
Međutim, đavo se lagano prikradao mesecu i tek što je bio ispružio ruku da ga se dočepa, kad se najednom trže i odskoči kao da se opekao, posisa prste, zaklati nogom i optrča ga s druge strane, pa opet odskoči i trže ruku. Uprkos svim tim neuspesima lukavi đavo se nije hteo okaniti svojih nestašluka. On pritrča ponovo, obema rukama zgrabi mesec, pa previjajući se i duvajući stade ga prebacivati iz ruke u ruku kao kad seljak golim rukama uzme žar za lulu; najzad ga žurno strpa u džep i odjuri dalje kao da se ništa nije dogodilo.
U Dikanjki niko nije primetio kad je đavo ukrao mesec. Istina, kad je opštinski pisar četvoronoške izlazio iz krčme, video je kako mesec ko zna zašto titra na nebu i svima se u selu kleo bogom da je to cela istina; seljaci su na to samo odmahivali glavom i čak su mu se podsmevali.
...
Čim je đavo strpao mesec u džep, na čitavom svetu se najednom toliko smrklo da bi teško ko mogao naći put do krčme, a kamoli do crkvenjaka. Našavši se iznenada u mraku veštica vrisnu. Đavo joj se tada poče udvarati, uze je pod ruku pa joj poče šaptati na uvo ono što se obično šapće celom ženskom rodu. Čudno li je sazdan ovaj svet! Sve što na njemu živi, sve se trudi da imitira jedno drugo. Nekada su od mirgorodskih građana jedino sudija i gradonačelnik zimi nosili kožuhe presvučene čojom, a svi niži činovnici - kožuhe bez presvlake. Sada su i porotnik i sudija napravili sebi nove bunde od rešetilovskih jagnjećih koža sa presvlakom od čoje. Kancelarijski činovnik i opštinski pisar kupili pretprošle godine plavi šantung po šest grivenika za aršin, a crkvenjak sašio šalvare od nankinga i prsluk od prugaste vunene tkanine. Jednom reči, svi se pogospodili! Kad li će već jednom ovi ljudi prestati da pate od taštine. Kladim se da će mnogima izgledati čudno što je i đavo pošao tim putem. Ali najviše od svega ljuti čoveka to što on sebe, zacelo, smatra lepotanom, a cela mu je pojava takva da ju je gadno i pogledati. Nuška mu je, kako Foma Grigorjevič kaže, rugoba nad rugobama, a on se i pored toga upušta u ljubavne veze. Na nebu i ispod njega smrklo se toliko da se više nije moglo videti šta se dalje događalo između njega i veštice.
- A ti, kume, još nisi bio kod crkvenjaka u njegovoj novo kući? - reče kozak Čub izlazeći na vrata svoje kuće i obraćajući se visokom suvonjavom u kratkom kožuhu i zaraslom u bradu seljaku, koja je govorila da je već više od sedmice nije dotaklo parče kose, kojim seljaci obično briju bradu u nedostatku brijača. - Tamo će sada biti dobra pijanka! - nastavi Čub i lice mu se razvuče u osmeh. - Samo da ne zakasnimo!
Pri tom Čub popravi svoj pojas kojim je čvrsto vezivao kožuh, natuče duboko šubaru na čelo i u ruci stisnu bič - strah i trepet dosadnih pasa, ali kad pogleda uvis, zastade...
- Kakav je ovo đavo! Gledaj! Gledaj, Panase!
- Šta? - upita kum, pa i on podiže glavu uvis.
- Kako šta? Nema meseca.
- Do đavola! Stvarno ga nema.
- Upravo to! - reče Čub pomalo ljutito zbog kumove ravnodušnosti. - Tebi kao da mnogo ne smeta.
- Šta ja tu mogu?
- I morao je baš sada da se umeša neki đavo - nastavi Čub brišući rukavom brkove, - prokleto pseto, dabogda nikad više ujutru ne mogao popiti čašicu votke!... Stvarno, kao da se ruga... Dok smo još bili u sobi gledao sam kroz prozor: napolju je bila prava divota. Noć potpuno svetla, sneg se presijava na mesečini. Vidi se kao usred dana. Nisam još ni čestito izašao napolje, a ono se ne vidi ni prst pred nosom.
...
- Dakle, kume, nema meseca?
- Nema.
- Pravo je čudo. Daj da ušmrknem malo burmuta. Dobar ti je burmut, kume! Gde ga nabavljaš?
- Vraga je dobar! - reče kum zatvarajući izrezbarenu brezovu burmuticu. - Taj ne može naterati na kijanje ni staru kokošku!
- Sećam se, - nastavi Čub - jednom mi je pokojni krčmar Zazulja doneo burmut iz Nježina. Što je to bio burmut! Prvoklasno! Pa šta da radimo, kume? Napolju je mrak.
- Ništa, ostaćemo kod kuće - reče kum uhvativši se za bravu. Da to kum nije rekao Čub bi se svakako odlučio da ostane kod kuće, ali sada ga je nešto teralo da prkosi.
- Ne, kume, hajdemo! Nema smisla da izostanemo, moramo ići!
Čim je to izgovorio, već mu je bilo krivo na samog sebe. Nije mu se sviđalo da tumara po takvoj noći, ali se utešio da je to i sam želeo i da je postupio suprotno od onoga što mu je predlagano.
Kum, kao čovek kome je svejedno da li sedi kod kuće ili skita, ne pokaza na licu ni najmanjeg znaka ljutnje. Obazre se samo oko sebe, bičem počeša leđa - i dva kuma kretoše.
Koledati je naš običaj da se uoči Božića pod prozorom pevaju pesme koje se zovu kolede. Domaćin ili domaćica kuće pred čijim se prozorima peva bacaju u torbe koledara kobasice ili hleb, ili bakreni novčić, već prema svojim mogućnostima. Priča se da je nekad živeo neki glupak Koleda koga su smatrali za boga, te otud nastadoše kolede. Ko bi ga znao? Nije to za nas proste ljude da o tome raspravljamo. Prošle godine otac Osip zabranio u našem selu da se Koleda čak i ne pominje. Peva se često o Hristovom rođenju; na kraju se domaćinu, domaćici, njihovoj deci i celoj familiji poželi zdravlje. (Prim. N. V. Gogolja)
Kod nas svakog stranca - bio to Francuz, Austrijanac ili Šveđanin - zovu Nemcem. (Prim. N. V. Gogolja)
1 Koledati je naš običaj da se uoči Božića pod prozorom pevaju pesme koje se zovu kolede. Domaćin ili doamćica kuće pred čijim se prozorima peva bacaju u torbe koledara kobasice ili hleb, ili bakreni novčić, već prema svojim mogućnostima. Priča se da je nekad živeo neki glupak Koleda koga su smatrali za boga, te otud nastadoše kolede. Ko bi ga znao? Nije to za nas proste ljude da o tome raspravljamo. Prošle godine otac Osip zabranio u našem selu da se Koleda čak i ne pominje. Peva se često o Hristovom rođenju; na kraju se domaćinu, domaćici, njihovoj deci i celoj familiji poželi zdravlje. (Prim. N. V. Gogolja)
2 Kod nas svakog stranca - bio to Francuz, Austrijanac ili Šveđanin - zovu Nemcem. (Prim. N. V. Gogolja)
Autor: N. V. Gogolj, prevod: Jelka Spaić Matijašević, Sabrana dela, knj. 1, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, Jugoslavijapublik, Beograd, 1991.)
0 коментара:
Постави коментар