- Bilo bi divno kada bi se desilo da barem jedna generacija odraste, stasa i dosegne pozno životno doba u miru i stabilnosti, ali to se već jako dugo nije dogodilo a, s količinom pesmizma koja među nama vlada, teško je zamisliti da će nas takva sreća zateći u sagledivoj budućnosti. Rigidna nacionalistička desnica je ponovo u porastu ne samo svuda po regionu već i u širem evropskom kontekstu i zaista je teško reći kuda sve to vodi. Ne bih da predviđam neke nove armagedone i apokalipse ali možda su u pravu oni koji tvrde da se već događaju? - kaže pisac Vladimir Arsenijević u eksluzivnom intervjuu za Knjige i knjige.
 |
| Foto: Laguna |
Knjige i knjige; Razgovarao Nemanja Milićević
- Ne zamerite što, nimalo autentično, započinjem od činjenice koja Vas je odredila. Najmlađi ste dobitnik najznačajnije književne nagrade u nas. Prošlo je preko 20 godina od takvog lansiranja u svet literature. Šta mislite gde biste bili danas da niste postali laureat NIN-ovog priznanja?
Teško je to reći. Ponekad se, veoma retko doduše, planete poklope i rezultiraju nečim krajnje neobičnim što vaš život skrene u smeru koji niste mogli da planirate. Ja sam pre objavljivanja prve knjige, romana "U potpalublju", proveo dobrih desetak godina baveći se pisanjem a da doslovno nisam objavio ništa izuzev par ranih pesama u pojedinim književnim časopisima. U trenutku kad sam počeo da pišem rukopis koji ću tek kasnije nazvati "U potpalublju" (prva verzija zvala se "Cloaca Maxima" kako sam potom naslovio čitavu još uvek nefinaliziranu tetralogiju čiji je "U potpalublju" prvi deo) ničemu nisam mogao da se nadam. Činilo mi se u tom trenutku da mi je veliki deo života naprosto iskliznuo iz ruku. Nakon pet godina života u Londonu, krajem osamdesetih vratio sam se u tadašnju Jugoslaviju. Godinu dana kasnije rodio se moj sin a onda su stvari krenule doslovno da se obrušavaju oko nas i zatekli smo se u periodu ratova i nasilnog raspada zemlje. Živeo sam u iznajmljenom stanu, radio posao koji nisam voleo, slabo zarađivao, bližio sam se tridesetoj godini života i imao intenzivan utisak da sam propustio ili olako prokockao veliki broj sopstvenih šansi i da se raspadam u raspadajućem svetu, da nijedna sila, a kamoli to moje jalovo pisanje, ne može da odoli sveopštoj entropiji. Sve je oko mene delovalo kao loš, povrh svega ubistven vic. U takvom stanju duha pisao sam ono što će postati knjiga "U potpalublju". Kad je taj rukopis u proleće 1994. zaista objavila izdavačka kuća "Rad", delovalo mi je to poput ispunjenja mojih najskrovitijih snova. Konačno je nešto što sam napisao uobličeno u štampano izdanje. Ništa izuzev toga meni, tako mi se barem činilo, nije trebalo. A onda su počele da se množe sve te pozitivne reakcije na knjigu koja je odmah primećena kao prvi antiratni roman iz devedesetih. Kad je nakon svega usledila i NIN-ova nagrada, bilo je to donekle nestvarno. Imao sam utisak da se dogodila neka greška. I danas mi se tako čini. Ali bila je to greška koju sam znao kako da iskoristim. Na izvestan način, žiri je u političke svrhe zloupotrebio moj nedostatak bilo kakve biografije da izbegne određene političke poteškoće koje su te godine pratile dodelu NIN-ove nagrade. Ja sam zauzvrat zloupotrebio tu zloupotrebu. I tako, evo me tu i dalje, tih poslovičnih dvadesetak godina kasnije.
Kako su protekle decenije uticale na Vladimira Arsenijevića pisca, a kako na Vladu kao homo mortali?
Svašta se uguralo u tih poslovičnih dvadesetak godina. Od perioda ratova i razaranja, stigli smo u naredni, nešto mirniji ali ne mnogo srećniji deo naše tekuće istorije. Dovoljno je, međutim, da protekne samo nekoliko decenija zrelosti i čovekov život već počinje da se primiče finalu. Utoliko ne mislim više, s obzirom da mi je pedeset prva godina života, da ću ostatak svog postojanja na ovom svetu provesti u značajno drugačijim okolnostima od ovih u kakvim trenutno živimo i lagano učim sebe da se miri s tom činjenicom. Ono što me je celokupno to iskustvo naučilo jeste da izgradim odbrambene mehanizme koji me ujedno ne ometaju u preciznom i pažljivom percipiranju te i takve stvarnosti, nešto poput štita od pleksiglasa koji mi pruža zaštitu od prejakih udaraca ali mi ujedno ne ometa vidik. Naravno za nekog čiji je posao, barem delom, suočavanje s realnošću i njeno opisivanje, to ima smisla. Potpuno sam, s druge strane, svestan da za većinu koja samo želi da živi mirno i jednostavno, sve to predstavlja daleko veći izazov. Ipak mi danas živimo u svetu koji nam nudi mnogo toga što nije bilo dostpuno samo dve decenije ranije. Internet nam pruža neograničeno i demokratično, svima podjednako dostupno polje informacija i znanja, avionski letovi su jeftiniji nego ikad, planeta se čini manjom i dostižnijom nego ikad pre u ljudskoj istoriji, naš pogled na stvarnost je mračan, budućnost se čini neizvesnom ali valja kritički osmatrati stvarnost a valja ujedno u njoj i uživati. Ima toliko toga lepog na ovom svetu takođe. Lepota opstaje u dinamičnom i dijalektičnom odnosu sa sveprisutnom mizerijom, sreća ide rame u rame s tragedijom. Nepametno je previđati i jedno i drugo podjednako.
- Vaša dela su objavljivana i u inostranstvu. Da li se osećate kao književni ambasador regiona, države odnosno mesta porekla i prebivanja ili ostajete verni strogo individualističkom razmišljanju i osećanju – pisac primarno predstavlja sebe?
Čvrsto verujem da pisac predstavlja isključivo samoga sebe, možda uz to eventualno i jezik na kom piše te iskustvo prostora u kom živi. Utoliko ne verujem u nekakve nacionalne, ne dao bog etničke književnosti, ne verujem ni u književne reprezentacije a pogotovo ne u tu navodnu ulogu pisca kao "književnog ambasadora" bilo koga i bilo čega. Međutim, kad zauzmete takav stav osuđeni ste na neprestan sukob ili barem na nerazumevanje sredine. U tu ulogu "književnog ambasadora" ne veruje samo naša javnost već i, na primer, mnogi urednici u izdavačkim kućama po svetu. Kad sam objavio knjigu "Predator" mnogi od njih su bili zbunjeni zašto sam za centralni lik uzeo iračkog Kurda, pri tom Jezida, i zašto nisam više govorio o Balkanu i pitanjima regiona. Moj odgovor na to je oduvek bio jednostavan. Kao pisca slabo me interesuju zajednice i pitanja etno-nacionale pripadnosti. Ja jednako pripadam svim autsajderima ovog sveta a položaj trostruke manjine koji odlikuje lik Nihila Muse Baksija za mene je nešto izuzetno književni potentno i izazov kom nisam mogao da odolim pišući tu knjigu. Ipak, većina izdavača rezonuje da bi valja Kurdima prepustiti da pišu o Kurdima, a Srbima o Srbima itd. Dosadan bi do beskraja bio svet u kom bismo bili osuđeni samo i jedino na takve uloge. Šekspir je pisao o ljubavnom paru iz Verone, o danskom princu, rimskom imperatoru, mletačkom trgovcu itd. a da nije mrdnuo iz Engleske pa ipak njegova dela nikad nisu bila smatrana manje šekspirijanskim ili engleskim zato što su se velikim delom događala drugde. Da ne navodi mnoge druge, istoriji književnosti veoma dobro poznate primere. Eshilovi "Persijanci" su jedna od naupečatljivijih antičkih tragedija iako, čak veoma empatijski, govore u savremenom događaju grčko-persijskog ratai to iz ugla grčkih "neprijatelja". Ne znam kako je i zašto književnost poslednjih decenija zapala u tu identitetsku zamku ali valja činiti sve što je u čovekovoj moći da se taj teror nametnuih identiteta u književnosti prekine. U tom smislu, još jedno energično ne - pisci nisu nikakvi "književni ambasadori", dakle bilo.
- Kroz dela i javni nastup, autori neretko daju kritički obojenu dijagnozu društva, pojedinca i vlasti. U smislu one - prvo pogledaj svoj odraz u ogledalu, pa onda sudi, da li pomenuta uloga pretpostavlja da književnik mora biti moralniji od većine ili se tolerišu dvostruki standardi!? Kladim se na vašu iskrenost - kakav je slučaj na Zapadnom Balkanu!?
Pa ne poznajem ja te svoje navodne kolege pisce toliko dobro da bih o bilo kome mogao na taj način da sudim niti me uloga moralnog sudije interesuje previše. Ne mislim da se književnost bavi formiranjem moralno uzvišene slike sveta pa time ni pisci nemaju obavezu da budu išta bolji od bilo koga drugog. Ono što nas kod pisaca interesuje, uglavno, jesu precizne i uverljive refleksije stvarnost kakvu i samo prepoznajemo, sa svim njenim manjkavosti, neravninama, iskušenjima, usponima i padovima. Za to moralno čistunstvo obratite se kojekakvim prodavačima magle, tipa, motivacionim govornicima, pamfletašima i bilo kome ko nastoji da vam vešto proda jednostavne recepte za sreću i bolji život na ovom svetu. Književnost podučava ali na način koji je indirektan, često u sebe upetljan i koji pisca ne stavlja na pijedestal profesora. Tako da su standardi u tom smislu ne dvostruki već - mnogostruki a pisci često padaju kao prve, ponekad i jedine žrtve mudrosti koje imaju da prenesu i ostave svetu. Poznato je da većinom pisci ne profitiraju od svoje umetnosti, naprotiv.
- Romani U potpalublju, Anđela i Let opisuju pojedince i porodice u kriznim i pretkriznim vremenima. Odakle orijentisanost ka toj vrsti ambijenta? Da li zato što Vam život nije pružio mnogo prilika da plovite „mirnom vodom“ ili postoje drugi razlozi?
Te su knjige uglavnom refleksije osećaja izrazite trustnosti prostora u kom igrom slučaja živim i činjenice da su ratovi, krize, slomovi, nestabilnosti pitanje naše elementarne sudbine, nešto što je ovde izuzetno teško izbeći. Bilo bi divno kada bi se desilo da barem jedna generacija odraste, stasa i dosegne pozno životno doba u miru i stabilnosti, ali to se već jako dugo nije dogodilo a, s količinom pesmizma koja među nama vlada, teško je zamisliti da će nas takva sreća zateći u sagledivoj budućnosti. Rigidna nacionalistička desnica je ponovo u porastu ne samo svuda po regionu već i u širem evropskom kontekstu i zaista je teško reći kuda sve to vodi. Ne bih da predviđam neke nove armagedone i apokalipse ali možda su u pravu oni koji tvrde da se već događaju? Jednom će se pričati o ovom našem dobu kao brutalnom ali interesantnom i pisci iz nekih budućih stabilnijih vremena uzdisaće zato što propuštaju to naše svakodnevno suočavanje sa zlom u najrazličtijim formama jer je književnost, nekakvom čudnovatom alhemijom, najbolje onda kad su vremena najgora. To je sudbina pisaca koje valja biti svestan pre nego što se čovek uopšte upusti u tu životnu avanturu u kojoj su zadovoljstva retka i jako relativna. Uostalom, pisati o mirnim vremenima čini mi se dosadnim. Ova, kako kažete, "krizna i pretkrizna" puna su drame, dinamike, povremeno i pirotehnike. Ne bi čovek, da ne mora, baš u njima živeo, ali kao književna građa su idealna.
Šta treba da se promeni u svesti vlastodržaca da bi nas vodili značajno uspešnije?
- Sve. Kompletan mentalni sklop. Društvene okolnosti. Njihov lični senzibilitet. Zakonski sistem koji bi ih sankcionisao znatno strože nego danas. Veza između njih i krupnog kapitala. Spoljne okolnosti. Geopolitika. Previše toga da bi takva promena uopšte bila očekivana i moguća. Zato je najbolje stvoriti jednu vrstu povišene svesti kod građana koja bi omogućila neformalnu ali neprestanu kontrolu političara kroz javne proteste, stalne borbe u ime sopstvenih prava i solidarnost između raznorodnih društvenih grupa. I za to su šanse minijaturne ali na tome se bar može nešto konkretno raditi pa računati na efekat akumulacije do već nekakve kritične tačke u (dalekoj) budućnosti. Ukoliko se sve to u međuvremenu ne karnevalizuje pa potom i folklorizuje što je, s druge strane, glavna opasnost svih neformalnih i popularnih političkih pokreta.
Da li ste nekada pisali „na silu“, bez strasti i prave pobude već samo zbog postavljenih rokova i praznog stomaka, i koliko, u Vašem slučaju, književnost i svako autorsko pisanje gube ako se shvate kao moranje – poput posla u fabrici?
- Baš nikad nisam prostituisao sopstveno pisanje na takav način. Niti nameravam da to činim. Nije mi to potrebno. Pišem isključivo iz najdubljih uverenja i pritom ne štedim ni svoju energiju a ni vreme. Svako drugo, kalkulantsko pisanje mene ni najmanje ne interesuje. Utoliko sam ja veoma rano odlučio da pisanje nije nešto od čega bi ja trebalo da živim . Naprotiv, ono je moj plemeniti hobi, najvažnija stvar u životu kojom se bavim isključivo u slobodno vreme. Ja nikad nisam imao svoje glorifikovano radno mesto, pišem u kuhinji, a nijedna sredina u kojoj sam ikada živeo nije bila raspoložena da mnogo trpi moje pisanje pa sam navikao da ustajem izuzetno rano i da pišem isključivo onda kada to nikome ne smeta. Ta diskretnost u radu za mene je u međuvremenu postala izuzetno važna. Svojevremeno sam pisao kolumne za različite medije u regionu ali ni to nije nešto što sam - poput mnogih drugih - spreman da prostituišem tako da me više niko ne zove i ne nudi mi posao. Sami autori su svojeručno uspeli da srozaju cenu pisanog teksta u novinama do apsurdnih granica a ja nisam neko ko će prozivoditi tekstove za honorare koji se kreću od 0 do 50 evra recimo. Ja ipak koštam nešto više. Pamtim da me je jedan štampani časopis zvao da nešto pišem i kad sam spomenuo pitanje honorara sačekala me je neprijatna pauza a onda i objašnjenje da oni, redakcijskom odlukom, ne plaćaju. Bio sam šokiran i s nestrpljenjem sam čekao da vidim koga će nahvatati umesto mene za taj posao. Kad je taj broj bio objavljen, shvatio sam. Tekst im je napisao - besplatno naravno - svojevrsni "uticajni tviteraš". Toliko o svemu tome. Što se mene tiče, ja se trudim da živim od nečega drugog, mom srcu jednako bliskog kao i pisanje. Središnji deo svakog radnog dana posvećujem radu u Udruženju Krokodil, vodimo rezidenciju za regionalne i strane pisce u Beogradu, organizujemo festivale "Krokodil" i "Krokodokodil" te mnoge druge događaje tokom godine. Budući neprofitan, taj je posao već sam po sebi dovoljno stresan, ali kombinacija tog društvenog rada s onom spomenutom apsolutnom jutarnjom intimnošću pisanja predstavlja dobitnu kombinaciju za mene. Još samo kad bih rešio pitanje prežvljavanja i ostavio se ovog mog dugogodišnjeg životarenja, gde bi mi bio kraj. Ali šanse za to su male pa o njima i ne razmišljam prečesto. Uzaludno je.
- Može li uopšte iz takvog pristupa nastati istinska knjiiževnost? Postoji li ona bez strasti i pravog trenutka pobude?
Ne verujem u kalkulantsku književnost, lako je prozrem i ne čitam. Ne gubi mi se vreme. Imao toliko stvari koje su napisane krvlju i iznutricama ili jednim gotovo matematičkim, jednako uzbudljivim uobličenjem duha da mi se ne da da čitam kojekakve brljotine polunadarenih i za društveni status i novac prevashodno zainteresovanih literata koji kod nas na žalost niču kao pečurke posle kiše. But, kako kažu Englesi, let's not name names.
- Čini li Vam se da je književna kritika dobrim delom bila prestroga prema oceni onoga što ste hteli prikazati zbirkom priča Predator ili možda danas mislite da ste to mogli bolje?
Siguran sam da sve mogu bolje i mnoge moje knjige doživljavaju radikalne revizije. Nijedna ne osećam kao gotovu. Upravo će biti objavljena knjige "Ti i ja, Anđela", radikalni rimejk moje knjige "Anđela" iz 1997. godine kojom sam bio i ostao izrazito nezadovoljan i trebalo mi je dobrih dvadeset godina da skupim dovoljno snage i napišem je iznova onako kako sam i želeo ali spletom različitih okolnosti nisam uspeo prilikom prvog pokušaja. Što se Predatora tiče, ja sam zapravo srazmerno zadovoljan. Poslednja izbeglička kriza dobrim je delom opravdala teze date u toj knjizi kao o svetu unakrsnih mobilnosti u kojima jedni lete na egzotične destinace na svoje letnje raspuste a drugi krstare planetom u potrazi za malo lične sreće. Utoliko kulminacija u kojoj siromašni i marginalizovani trostruki autsajder, irački Kurd jezidske vere, postavši kanibal, jede bogatog blaziranog predstanika zapadne kulture, ima mnogo smisla. Bilo mi je iznenađenje da su neki to čitali kao horor a još veće da su zapadni izdavači uglavnom odlučili da tu knjigu ne objave tako da je ona, pored srpskog, doživela još samo italijansko, albansko i hrvatsko izdanje, mislim. Ali to je ona stvar s "književnim ambasadorima": neka Srbi pišu o Srbima, a Kurdi o Kurdima.
- Čitate li svoja dela nakon objavljivanja?
Nekada sam to činio mnogo češće i strastvenije nego danas ali odgovor je ipak - da. Nijednu knjigu koju sam napisao ne smatram završenom i u tom smislu sve su one za mene i dalje, ma koliko izdanja da imale, vrsta sirove građe koja je izložena mojoj neprestanoj kritici. Izuzev toga, iako malo ko to uviđa, svi su moji naslovi tematski povezani i postoje mnoga prožimanja data kroz radnju. Jednog će se dana sve to slopiti u jedan ogroman heterogen roman, u neku vrstu nad-romana, oblaka, i zato je neophodno da održavam stalan radni kontakt sa svim svojim knjigama paralelno.
- Šta preporučujete strastvenim piscima početnicima koji se u startu nalaze na margini literarnog univerzuma, bez značajnih mogućnosti da ih neko ozbiljno razmatra – primarno se posvetiti malo izvesnom cilju da se postane besmrtan kroz pisanu reč, kao što ste Vi uspeli, ili se okrenuti obezbeđivanju materijalnog komoditeta? Verujete li da je zbog neravnopravnog početnog položaja, kod nas izgubljeno mnogo talenata?
Nešto baš i ne osećam tu svoju "besmrtnost". Samome sebi činim se izuzetno smrtno i jednako ranjivo kao i bilo koja druga osoba. Imam slutnju da sve što u životu radim i stvaram postoji, traje i biva vidljivo samo zato što u svaku stvar upumpavam popriličnu količinu samopregora a to je, verujem, osnovno pogonsko gorivo svake kreativnosti. Pitanje je hoće li sve to bilo kome bilo šta značiti kad jednog dana prestanem s tim svakodnevnim ulaganjem energije. To me na izvestan način i ne zanima. Besmrtnost me, dakle, ne fascinira preterano, naročito ne u zemlji i kulturni u kojoj mnogi bivaju posthumno silovani do mile volje od strane kojekakvih političkih i kulturnih establišmenta. Neka hvala. Pišem dok trajem, trajem dok pišem i to je jedna vrsta kruženja koje mom senzibilitetu poprilično odgovara. Šta će biti nakon toga na izvestan način je nevažno. S druge strane, s pisanjem su stvari barem poprilično jasne. Ukoliko ne želite da budete neka od onih naših famoznih književnih zvezdica s komercijalnim uspehom, koji je uostalom i u njihovom slučaju poprilično skroman, možete odmah da se pomirite da vaš rad, bez obzira na eventualne uspehe, neće biti u mogućnosti da vam obezbedi ništa nalik na pristojnu egzistenciju. Unapred pomireni s tom činjenicom, treba da potražite rešenje sopstvenih egzistencijalnih pitanja na nekoj drugoj strani. Ja živim od takozvanog rada u kulturi vodeći beogradsko Udruženje Krokodil, takođe s dosta naporna i veoma skromno. Pišem u ranim jutarnjim časovima, diskretno, kad svi spavaju i nikome ne smetam, i to je onaj najprivatniji, najtajniji deo svakog mog dana. Ne očekujem od pisanja ništa više izuzev onoga što mi sam čin pisanja pruža. Sve drugo su naprosto posledice na kojima sam zahvalan ali koje zaista nisu neophodne da bi se pisanje odvijalo. Ponekad mi se čini da sam više uživao u pisanju u ono vreme kad od njega na spoljnom planu baš ništa nisam dobijao, nego nakon što ono postalo javna stvar. Pritom, nisam jedan od onih famoznih "šifonjerskih pisaca" i smatram da sve što radim treba da pronaše nekakvu publiku. Ali kvantiteti me u tom smislu slabo interesuju - ako desetak ljudi misli da im to što radim pruža nešto, za mene je to sjajno. Ako ih ima stotine, hiljade ili na desetine hiljada, jedino su nule te koje se menjaju, sam kvalitet te komunikacije ostaje nepromenljiv.
- Na završtetku ovog razgovora – želite li odgovoriti na pitanje koje priželjkujete da Vam postave, a nikada nisu, ili da date komentar za koji Vam do sada nije pružena neposredna prilika?!
Ne. Ne bih da zvučim arogantno ali imam neodoljiv utisak da su sva pitanja meni već odavno postavljena. Da mogu, davao bih mnogo manje komentara nego što to, prirodom posla kojim se bavim, činim.
0 коментара:
Постави коментар