Pošto je epoha u kojoj živimo nadrealno grozna, vreme je za nadrealne knjige. * Mrzim psihologiju mase, mrzim fašiste, mrzim diktatore, mrzim poltrone, mrzim državu i volim da pričam naglas o tome. * Čovečanstvo je dovoljno retardirano da je poredak uspostavljen na podelama po naciji, veri i novcu, te u toj retardiranoj eliti retardiranih “elita” odbijam da učestvujem. * Država je ugnjetavačka tvorevina u kojoj privilegovana manjina ugnjetava većinu. I to ne samo naša, sve države su takve. Kako voleti nešto tako naopako? * Naše lenčarenje je i dovelo do toga da smo, umesto da napredujemo, posle petog oktobra bili sistematski pljačkani. A ovo što se danas dešava jeste naše dno dna.
 |
| Foto: Laguna |
Pisac, kolumnista i TV voditelj - verovatno ste držali u rukama jedan od njegovih romana (“Kandže”, “Sve crvenkape su iste”, “Pikavci na plaži”… ), prelistavali neko izdanje muških časopisa koje je uređivao (“Maxim” i “Playboy”) ili bar odgledali delić njegove autorske emisije “390 stepeni”.
Marko Vidojković rođen je u Beogradu, 1975. godine. Objavio je osam romana i više desetina priča. Roman „Kandže“ je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja. Za isto delo dobio je Kočićevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, …
Za blog Knjige i knjige, kao i uvek, bez zadrške govori o društvu, politici, književnosti, procesu stvaranja…
- Jedan si od retkih savremenih pisaca u Srbiji kojima se može pripisati epitet „hroničar epohe“. Vreme, sa svim svojim činiocima, kao bitan faktor u tvom stvaralaštvu, približavaš domaćem čitaocu tako da ono ne izgleda kao udaljeni pejzaž već nešto opipljivo i blisko. Misliš li da čitanost romana Marka Vidojkovića, dosta duguje tom efektu?
- Mislim da su moje knjige čitane jer su pisane uverljivo. Utoliko su uverljivije jer su pisane o vremenima koja su čitaocu poznata, uspeo sam da u sebi pronađem alat kojim opisujem vreme u kome živimo. Dosta veliku ulogu igra i sam moj stil, tačnije humor, koji je, usudiću se da analiziram samoga sebe, jedan od zaštitnih znakova moje proze.
- Ko su tvoji književni uzori?
- Čarls Bukovski, Ernest Hemingvej, Dž. D. Selindžer, Henri Miler, Ričard Adams, Branko Ćopić, Momo Kapor i tako dalje.
- U literarni svet si kročio pisanjem pripovedaka, pa uspešno nastavio sa romanima. Prilikom stvaranja, da li a priori drugačije pristupaš ovim proznim kategorijama i koja je razlika?
- Priču pišem na sledeći način: neko mi zada temu (kao na primer u slučaju zbirki “Podgoričke noći”, “Priče o Kosovu” i “Orlovi ponovo lete”), onda ta ideja jedno vree leži u mojoj podsvesti, a onda mi sine zaplet, sinu mi junaci i onda, kada i to odleži neko vreme, sednem i napišem priču. Kada je napišem, još jednom je pročitam i priča je gotova. Ceo proces može biti gotov za 48 sati. Romani su mi najpre bili izazov, kada sam počeo da ih uspešno pišem bili su uživanje, danas, posle osam romana, ušao sam u novu fazu, pre svega kada je reč o temi novog romana. Pošto je epoha u kojoj živimo nadrealno grozna, vreme je za nadrealne knjige. Kada bude prošla, imaću vremena da se osvrnem na nju i da možda čak i o njoj napišem jedan roman, mada sve što vidim mi ukazuje da sam romane o našoj trenutnoj i budućim situacijama već napisao: to su Kandže 1 i Kandže 2. Pisanje romana traje godinama, jer u njega uračunavam i planiranje i razmišljanje o romanu. Kada sam proces pisanja krene, pokušam da se stavim u karantin, jer pišem svakodnevno i to dosta. To iscrpljuje do te mere da sam jedva u stanju da obavljam i neke najprostije životne zadatke u toj fazi.
 |
| Foto: Laguna |
- Čvrsto verujem da nisi osoba koja pridaje važnost nacionalnoj pripadnosti, ali kada su u pitanju velikani u svojim oblastima poput Ive Andrića, Nikole Tesle..., u nekom kontekstu to ovde može biti veoma značajno pitanje. Šta misliš, koji detalji u biografiji određuju „nacionalnost“ pisca?
- U pravu si, savreno mi se jebe za nacionalnost, ako ću da biram neku nacionalnost bila bi Beograđanin. Ali ja sam čovek kao i svi mi, a čovečanstvo je dovoljno retardirano da je poredak uspostavljen na podelama po naciji, veri i novcu, te u toj retardiranoj eliti retardiranih “elita” odbijam da učestuvjem. Svako od nas sere, piša, spava i ždere, bio Hrvat, Srbin ili Albanac. Dakle, na ovo pitanje zapravo ne umem da odgovorim.
- U svojim delima opisuješ konkretne živote u ovim turbulentnim i nemirnim vremenima. Da si rođen u nekoj od idiličnih zemalja, recimo, poput Novog Zelanda, misliš li da bi postao pisac?
- Siguran sam da su moj život i moja sudbina neodvojivi, tako da je to jedno od pitanja o kojima ne želim ni da razmišljam, jer predstavljaju gubljenje vremena.
- Ti si primer da autori kroz javni nastup neretko daju kritički obojenu dijagnozu društva, pojedinca i vlasti. Da li kritizerska uloga pretpostavlja da književnik mora biti moralniji od većine?
- Moje kritikovanje javnosti ima isto toliko veze sa mojim pisanjem kao i moje sviranje u bendu. Dakle, to je potpuno odvojena stvar od moje profesije. Iskoristio sam šansu što sam kao pisac istovremeno i javna ličnost da sa javnošću otvoreno i nedvosmisleno delim sve svoje trenutne stavove. Mislim da je svaka javna ličnost to dužna pre svega situaciji u kojoj se našla. Ja mogu nešto da kažem javno, a moj komšija vulkanizer ne može i onda govorim i u njegovo ime i u ime svakog ko nema pristup medijima, a misli isto kao i ja. Ima pisaca koji su sjajni u pisanju ali su katastrofa kao javne ličnosti, a ima i obrnutih primera. Jedino što književnik mora jeste da napiše knjigu, po mogućstvu dobru.
- Odakle crpiš toliku volju za beskompromisnim otporom svakoj vrsti establišmenta i da li si se ikada osetio životno ugroženim zbog oštrih reči?
- Takav sam oduvek, ne umem da budem drugačiji. Mrzim psihologiju mase, mrzim fašiste, mrzim diktatore, mrzim poltrone, mrzim državu i volim da pričam naglas o tome. Sve vreme se osećam ugroženim, pre svega jer sam, zbog ignorisanja mog novinarskog iskustva od strane domaćih medija, bio prinuđen da posao pronađem u Republici Srpskoj, tačnije na ATV iz Banja Luke, a sutra, ko zna, možda ću biti prinuđen da sredstva za goli život potražim na nekom sedmom mestu. Ono što nikako pisac kao što sam ja sebi ne sme da dozvoli jeste da očekuje da će da živi od prodaje svojih knjiga. Takav životni stil može da te utera u trku pisanja, u štancovanje romana, a ja sam sve što sam do sad objavio, napisao bez spoljnog pritiska. Pisao sam kada sam hteo i šta sam hteo i tako radim i sada. Ali kada se vidi tematika mojih knjiga, koja ipak nije za široke narodne mase, kada se vidi cena knjiga, jasno je da bih bio potpuno lud kada bih svoju egzistenciju vezao samo za svoje knjige. Moje knjige bi zbog toga najebale. Ovako, bavim se novinarstvom, a posebno mi je uživanje što u ovakvim vremenima to radim beskompromisno, tako da ću radije da pronađem izlaz iz sranja i blokade u kojoj sam se našao, nego što ću zbog toga kukati.
- Najkonkretnije, koje pojave čine da budeš toliko strastven i kritičan prema režimu? Vidiš li u aktuelnoj vlasti bar nešto pozitivno ili stvarno misliš da su stvari jednolično obojene?
- Nije ovo jedina vlast koju kritikujem. Kritikovao sam svaku vlast, još i pre nego što sam postao pisac. Država je ugnjetavačka tvorevina u kojoj privilegovana manjina ugnjetava većinu. I to ne samo naša, sve države su takve. Kako voleti nešto tako naopako? Iako su neki režimi gori od drugih, a ovaj je posebno odvratan jer je reč o preslikanoj bandi koja nas je pljačkala i ubijala pod vođstvom Slobodana Miloševića i koja podjednako suptilno arči svoje pozicije i danas. Pošto smo uspeli Miloševića da skinemo, svaki njegov naslednik svakako je manje jak protivnik od njega. Svima je jasno da je zapad ovu vlast stvorio, da je ta vlast zapadu podarila Kosovo, a da je zapad toj vlasti poklonio mogućnost da nas jebe kako stigne, dok traje. A onda će taj zapad u jednom trenutku da odluči da je toj vlasti kraj i te vlasti više biti neće. Ne zavisi tu mnogo toga od nas, ali ipak ne smemo biti toliko lenji da mislimo da će neko drugi da uradi naš posao. Naše lenčarenje je i dovelo do toga da smo, umesto da napredujemo, posle petog oktobra bili sistematski pljačkani. A ovo što se danas dešava jeste naše dno dna. Voleo bih da verujem da se u ljudima koji pripadaju građanskom frontu, aktivnom širom Srbije, krije buduća politička elita, pošto je ovoj trenutnoj istekao rok trajanja zajedno s njenim tvorcem koji već deceniju leži mrtav ispod drveta u Požarevcu.
Nemanja Milićević
0 коментара:
Постави коментар