Jedan o naznačajnijih književnih kritičara u Srbiji s kraja 19. i početka 20. veka, Bogdan Popović, svakako zaslužuje da bude citiran. Izdvojili smo deo njegovog pristupnog predavanja na Filozofskom fakultetu Velike škole u Beogradu, održanog 1894.
 |
| Unsplash / Pixabay |
... Ono što je za čoveka najvažnije i najzanimljivije, ono što ga se naviše tiče, slika se i raspravlja u književnosti. Od svega što postoji na svetu, čovek se čoveka ipak najviše tiče; a čovek, ceo čovek, u svim pravcima njegova života i delanja, sa svima njegovim osećanjima, željama, nadama, pogledima na svet, mislima o njegovom zadatku i položaju na ovom svetu, jednom rečju, sa celokupnim njegovim unutrašnjim i društvenim životom - predmet je književnosti.
One naučne grane koje zadovoljavaju čovekovu opravdanu radoznalost za objašnjenjem okolnog sveta, - koje mu, blagodareći podobnim primenama njihovih pronalazaka na praktčan život, uvećavaju njegovo materijalno blagostanje, - koje tako donose sav onaj vidljivi napredak koji za obične oči beleži stanice ljudskog napretka u velikom putovanju čovečansva kroz istoriju; - te nauke su i korisne i zanimljive i dostojne cene koja im se daje. Ali one najvećim delom imaju samo spoljašnje važnosti za čoveka; unutrašnje, one koja bi na samog unutrašnjeg čoveka uticala, koja bi unutrašnjeg čoveka menjala i unapređivala, nemaju ili jedva...
Otuda, što je pretežnije od materijalnog napretka, bliže čoveku, važnije za njega, to je nešto što može trajnije služiti, biti od svakotrenutne koristi, studija jedna, pošto je o studijama reč, koja će pored svoje naučne vrednosti imati još i unutrašnju; koja će nam, kao i sve ostale, davati izvesne podatke, i opažanja na njima učinjena, i zaključke iz njih izvedene, i opšte teorije na njima osnovane - ali koja će nas u isto vreme još i vaspitavati, biti naš brižljiv vođa i svakidašnji prijatelj na ovom našem potežem putu ljudskom - miriti nas sa našom sudbinom, bodriti nas u težnjama za dobrim i boljim, oružati protiv iskušenja, spremati da što potpuniji i savršeniji ljudi budemo, u svoju korist, i korist onih što sa nama zajedno putuju s bosim i izgubljenim nogama po ovom svetu, "u kome je sve što vidimo od drveta i kamena". A ako uopšte ima takve studije, takva je književnost. Zamislite, u jednoj gorostasnoj viziji, čovečanstvo na našoj zemlji, kroz prostor i kroz vekove, onaj ogromni mravinjak ljudski, sa milijardama svojih duša prilepljenim za zemlju, kako gamižu i putuju neprekidno, bez odmora, u beskrajnoj i širokoj povorci, od postanka do danas: - sve što su ti ljudi osećali, mislili, govorili, trpeli, pokušavali, tekli, - njihove nade, radosti, pečali, mudrost, sve njihovo iskustvo, dakle ono što je za nas, koji smo ono što su i oni bili, najvažnije - sve se to nalazi kao svod u velikoj Bibliji čovečanstva, u njegovoj književnosti. Potporu, utehu, mudrost, zadovoljstvo, naći ćete u književnosti kad god budete hteli. To su najbolji među nama, najosetljiviji, najblagorodniji, uvek osećali, i uvek blagorodno ponavljali...
0 коментара:
Постави коментар