Andžej Stasjuk je cenjeni poljski pisac koji je strpljivo čekao ukidanje cenzure kako bi od primarno manirističkih tema, putem svog jedinstvenog i karakterističnog stila dao ono najbolje, oličeno i konačno uobličeno u zbirci kratkih priča pod nazivom Galicijske priče (Heliks, 2015).
Moguće je markirati određenu Stasjukovu poetiku kao poetiku mozaika. Na nivou stilskog postupka i strukture zbirke upečatljivo je da se priče mogu čitati kao zasebne celine, ali ujedno je uočljivo i da se likovi iz priče u priču „šetaju“, gradeći celovit poetski, gotovo romaneskni svet. Galicijske priče čine prozu posebnog kvaliteta, koju osim kratkoće celina obeležava i dobra organizacija fabule. Poentirani obrti i konciznost pripovedanja deluju jezgrovito i snažno i tako na „minimalnom prostoru ostavljaju maksimalan utisak“. Idealna struktura Stasjukove kratke priče odlikuje se jednostavnošću jezika i preciznošću koja naliči na dokumentarnu, feljtonističku ispovest, memoare ili biografiju bez retoričkih ukrasa. Forma zbirke nastaje od amorfnosti neuhvatljivih stilskih osobenosti, jer Stasjuk dezintegriše tradicionalnu novelističku formu i prikazuje čoveka u konfrontaciji sa savremenim trenutkom, daje čitaocima autentičan pogled na određenu istorijsku tačku. Tonalitet i smisao savremenog sveta dati su samo u nagoveštajima, sugerisani opskurnim opisima naličja života.
Odlomak
Autor kroz petnaest kratkih priča ispripovedanih uglavnom kroz fokalizovano autorsko ja, u formi sličnoj intervjuisanju književnih junaka, oslikava imaginarno galicijsko selo Žlobisko, na jugoistoku Poljske, u vremenu nakon pada Gvozdene zavese. Netipično za svoju generaciju, Stasjuk bira da progovori o najzapuštenijim segmentima društva, o poljskom selu i onima koje je postkomunističko vreme najžešće oštetilo. Kako je mahom apolitičan, on želi da govori o činjeničkom stanju stvari, o postupcima i posledicama, želi da dokumentuje istinu jednog vremena a ne da bude angažovani apologeta poljskog seljaka. Stoga već na početku zbirke on kaže: „Ovi lišeni nasledstva žive u sadašnjosti. Ako imaju neku prošlost, ona je samo sećanje, neodređena kao što je i budućnost.“
Ambijent svih priča je siv, mutan i turoban, gotovo zagrobni. Likovi kao da se nalaze u svojevrsnom čistilištu, ni na nebu ni na zemlji, levitiraju u postkomunističkoj realnosti koja je obeležena bedom, alkoholizmom, monotonijom, teškim fizičkim radom, beznadežnošću. Ali vrlo specifično – u junacima Galicijskih priča nije nastanjen strah od smrti. Dugim monolozima odnosno kvazidijalozima naglašen je pokušaj psihološkog portretisanja pojedinih likova, pa je na taj način i sumorni kontinuum sive realnosti produžavan do grotesknog. Kontrasta radi, kao lajtmotiv se provlači zelena, boja nade. U zemlji koja rađa samo kamenje, a žito je „umetnost radi umetnosti“, doba nakon komunizma opisano je kao doba nove duge oličene u renoviranom kiosku koji je osvanuo u selu, gde se mogu kupiti kineski i ruski proizvodi i sve vrvi od šarenila.
„Državno privredno dobro“, koje je nekada hranilo mnoge porodice i simbolički predstavljalo izobilje, sada je zamenjeno privatizovanim kioskom kao vesnikom „nove religije“.
U ovoj knjizi sivih tonova, u svetu pripitih četrdesetogodišnjih mršavih muškaraca, vreme nije posebna kategorija jer ovde „razgovori traju od prošlog petka“. Književni krajolik obeležen je mračnim sfumatom, ako ne sivilom (jer „komunizam je najveći darodavac sivila“) onda prevladava mračna noć, a mesečine nigde. Noć se pojavljuje kao zaseban lik, i tako je treba i tretirati. U noći se pojavljuju utvare, duše koje lutaju selom željne otelotvorenja. Noć je saveznik fantastičnih elemenata u zbirci na osnovu kojih se uviđa uticaj pisaca magičnog realizma na Stasjuka. Adekvatna ilustracija tog uticaja je opis „natprirodne izrazitosti hiperrealne kuhinje“ u kući jednog od junaka priče, i njegovog snevanja. „Iz njegovih nozdrva snuju se snovi. Ispunjavaju sobu, sedaju na stolice oko stola i prepiru se oko duše. ’Kad dođe vreme, ja ću je uzeti.’ ’Nećeš, ona je moja.’ ’Nećeš, ja sam ga najduže mučio.’ ’A, ako on nema dušu?’ ’Svako je ima. Tako je pisano.’ Posle toga nestaju u vazduhu, da bi načinili mesto sledećim, jer Levandovski noću sanja njih više desetina, stotina, za svaku godinu života, za svaki dan godine.“
Galicijske priče predstavljaju izvanredne fantastično-dokumentarne minijature uobličene u jedan autentičan književni svet. Svet prošlih vremena, svet čiji recidivi i danas postoje daleko od očiju javnosti, svet margine i skrajnutih, zaboravljenih, a ipak pažnje vrednih likova.
0 коментара:
Постави коментар