 |
| Foto: Alexas_Fotos / pixabay.com |
Piše: Nevena Čović„Ali ja stvarno ne razumem zašto mi je potreban lektor. Meni svi kažu da lepo pišem.“
(Ko su ti svi: mama, devojka, komšija?... Ovako razmišljam, ali ipak pokušavam da smirim uznemirenog autora.)
„Znate“, kažem, „i Ivo Andrić je imao svoju lektorku, i uvek je radio samo s njom, a složićemo se da je on prilično lepo pisao.“
Ovo je samo jedan od razgovora koje sam tokom svoje dugogodišnje lektorske karijere vodila s autorima koji mi poveravaju svoje „čedo“ na lekturu. Naročito veliki strah od lektora imaju pisci koji objavljuju svoju prvu knjigu. I potpuno je svejedno da li su u pitanju naučni radovi, romani, zbirka poezije ili bilo kakvo drugo pisano delo. To, naravno, nije čudno. Čovek se plaši svega što mu je nepoznato, a posao lektora je jedno od onih zanimanja o kojima se vrlo malo zna.
Kako ljudi zamišljaju lektora?
Većina autora doživljava lektora kao namćorastog sudiju rečima i rečenicama, rečoseka ozbiljnog i namrgođenog, s poslovičnim naočarima na nosu, razbarušene kose, okruženog brdima knjiga, rečnika i leksikona. U srpskoj javnosti postoji još jedna slika, koja se ustalila nakon filmova o „Žikinoj dinastiji“, u kojoj je čovek koji se bavi ovim poslom predstavljen kao zaneseni tupan, kome se jedan „narodski“ čovek (vodoinstalater, „državni majstor“, čovek sa zanimanjem, a ne tamo neki „slovomučitelj“) s podsmehom obraća rečima „gospodin kolektor“. Ne znam da li je cilj autora ovih filmova bio da se naruga ovoj profesiji (možda je imao neka loša iskustva s lektorima, nije mu se dalo da nauči svoj jezik), ili da prosto zabavi nepismenu publiku, ali je nažalost postigao to da ljudi koji se bave ovim vrlo ozbiljnim zanimanjem strepe kad treba da kažu šta rade u životu, jer je najčešći komentar koji na to čuju: „Aaaaaaa, kolektor!“ A to nijednom lektoru ne prija, odgovorno tvrdim. Nije smešno. Uvredljivo je. I, pre svega, nije tačno.
Kako prepoznati lektora?
Lektori ne rade u mračnim sobama u podrumima starih i ruševnih zgrada, okruženi prašinom, zaštićeni „tajnom“ svoga posla, samozadovoljni u „mržnji“ prema piscima, premreženi paučinom, zatrpani buđavim knjigama. I, istini za volju, ne liče na prepisivače iz srednjovekovnih manastira, nemaju tuberkulozu i nisu hromi(e) kao „zvonar Bogorodičine crkve“, nisu ni grbavci ni sluge „gospodara tame“. Oni najčešće rade u velikim i svetlim prostorijama, za računarima u kojima se nalaze programi za lekturu teksta, i koriste internet i elektronske rečnike i leksikone. Snalaze se obično u nekoliko jezika i, u zavisnosti od dužine svoje karijere i broja pročitanih knjiga, raspolažu znanjem iz najrazličitijih oblasti. Jedna predrasuda je, ipak, tačna. Najveći broj lektora nosi naočare, što je posledica svakodnevnog zurenja u ekran. Ipak, retko izgledaju kao lektor iz „Žikine dinastije“ (što se lako može proveriti u lektorskom odeljenju u kome radim, a i u lektorskim odeljenjima mnogih drugih izdavačkih kuća, kao i na sajmovima knjiga). Ukratko, lektori se ne razlikuju od drugih ljudi, a neki od njih (naročito lektorke) mogu čak biti i vrlo privlačni. Oni su obični ljudi, s neobičnim i loše shvaćenim i slabo prepoznatim (i još slabije plaćenim) zanimanjem i profesionalnom misijom.
Šta lektori rade?
Lektori su profesionalci čiji je posao da tekst koji se objavljuje bude sređen pravopisno i stilski i da bude jezički i gramatički tačan. Posao lektora je najčešće nevidljiv i retko ćete čuti da bilo koji autor ili prevodilac zahvali lektoru na pomoći, mada se, ruku na srce, i to ponekad dešava. Opet, u slučaju kada u objavljenom tekstu postoji neka očigledna greška, lektor je neretko zasut nesrazmerno velikom porcijom drvlja i kamenja. Ali, sve je to u rok službe, jer posao lektora nije vezan samo i isključivo za slova. On je daleko zanimljiviji i kreativniji nego što na prvi pogled može da izgleda. Dobar lektor ima znanja iz takozvane opšte kulture, što znači da njegova interesovanja prevazilaze oblast jezika i pravopisa. Takav lektor je piščev prijatelj, pravi prijatelj, jer samo takav može sve da vam kaže a da se na njega ne ljutite. Sloboda profesije lektora je njegova prijateljska namera, jedino je neophodno da i lektor i pisac vole tekst i materiju kojom se bave. Razmislite, zašto bi neko bio tako dobronameran da tuđi tekst voli kao svoj i da mu je do njega toliko stalo. To nije samo profesija, to je nešto više. Zato lektor autoru na čijem tekstu radi može da ukaže na eventualne propuste i greške u tekstu (a propusti i greške se svakome dešavaju, čak i piscima, nije to ništa strašno). Mnogo puta sam bila u prilici da mi autori ili prevodioci zahvaljuju na primedbama kojima sam im skrenula pažnju na neke netačnosti koje sam primetila u tekstu, a nisu vezane ni za jezik, ni za pravopis. Mnogo puta mi se, međutim, dogodilo da autori takav moj postupak shvate kao atak na njihovu ličnost i autoritet, i u takvim prilikama, moram da primetim, na gubitku su bili samo oni. Kao što rekoh: treba voleti književnost i svoje tekstove u sebi, a ne sebe u njima. Ako se prvo postigne, drugo se podrazumeva. Ovo nas sada dovodi do sledećeg i poslednjeg pitanja.
Kakav je odnos između pisca (prevodioca) i lektora?
Pisac (prevodilac) i lektor uvek treba da budu tim. Njihov cilj je isti i zajednički – da tekst koji se objavljuje bude najbolji mogući. Lektor nije ni sudija ni kritičar. On ne ocenjuje ničiju pismenost i ničije znanje. A profesionalna odgovornost ga obavezuje da ne raspriča ko je kakav pisac i koliko pismen, ne brinite, neće se čuti; gotov tekst je merilo pismenosti, o prethodnom se ne priča. Posao lektora je da tekst koji izađe pred javnost bude jasan i pismen. Lektor ne interveniše kada je stil u pitanju, ali može da ukaže na bolja rešenja. Zato je vrlo važno da autor i lektor uspostave odnos uzajamnog poštovanja i uvažavanja, obostranog razumevanja. Sujeta u tom odnosu može da bude veliki problem (i autorova, ali i lektorova). Zato je treba odložiti u stranu i otvorenog uma prihvatiti argumente i kontraargumente s obe strane (osim kada je u pitanju pravopis – tu nema pregovaranja). Ustupak lektoru nije „jezička higijena“, već potreba da tekst bude bolji, književno uspešniji i lepši. Ne treba da zaborave, pogotovu oni sujetniji pisci, da se lektorovo ime piše mnogo manjim slovima nego autorovo i da je autor na naslovoj strani, a lektor „tamo negde u impresumu“, i da nema potrebe (ni želje) da zauzme autorovo mesto. Svet posle lektorskog rada neće biti bolji, ali će biti bar za nijansu lepši i čitljiviji.
Jedan od autora s kojima sam više puta sarađivala, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, objasnio mi je jednom prilikom kako on doživljava moj posao:
„Kada autor piše neko delo, on je kao zidar. Da bi ga sagradio, on mora da postavi skele. Kada završi, vrati se još jednom, da poskida skele, ali uvek nešto zaboravi, uvek ostane još nešto što može da pokvari utisak o građevini. E, onda dođe lektor, poskida sve što je višak i popravi ono što je autor propustio ili pokvario. Tako da, tačno je, građevina bi postojala i bez toga, ali je ovako najbolja moguća.“
Tome se zaista ništa više ne bi moglo dodati.
Odlican tekst Hanibale :-)
ОдговориИзбришиHvala na divnom predstavljanju ove profesije. Interesantan tekst.
ОдговориИзбришиBravo
ОдговориИзбриши