Čuveni pisac, filozof i sociolog Umberto Eko preminuo je u 85. godini.
 |
| Umberto Eko Twitter |
Tokom 1960-ih bavio se estetikom i istakao kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi. Pripadao je književnom pokretu Grupa 63.
Bio je osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. U svom istraživačkom radu bavio se proučavanjem sredstava masovnog informisanja u okviru semiologije i estetike primenom strukturalističkog metoda.
Estetika televizijskog iskustva, estetske strukture direktnog prenošenja, sloboda događaja i determinacija, analiza poetskog jezika, otvorenost i teorija informacija, teme su kojima se bavio. Radio je pet godina kao urednik u redakciji za kulturu u Radiotelevisione Italiana (RAI) od 1954. do 1959.
Pomno je pratio i lucidno analizirao savremenu kulturu, komunikacije, univerzum informacija i informacionu estetiku. Pored opšte semiologije bavio se semiologijom vizuelnih poruka, semiologijom arhitekture, epistemologijom strukturalnih modela i semiološkom granicom. U okviru hermeneutike i teorije književnosti bavio se semiologijom teksta, tumačenjem metafora, problemom krivotvorenja i falsifikata i granicama tumačenja.
Od 1971. bio je redovni profesor estetike vizuelnih komunikacija i semiologije na Univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Jejlu i gostujući profesor na mnogim fakultetima. Godine 1980. objavio je filozofsko-detektivski roman "Ime ruže" koji je postao jedan od najčitanijih i najprevođenijih romana, i koji je ekranizovan. Ekov drugi roman, "Fukoovo klatno" takođe je doživeo veliki uspeh.
Radio je kao profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji, gde je vodio program iz komunikologije. Živeo je u Milanu i Riminiju sa suprugom Renatom koja je istoričar umetnosti. Ima sina i ćerku.
“Šta je ljubav ? Ne postoji ništa na svetu, ni čovek, ni Đavo, niti stvar, u koju se sumnja kao u ljubav, jer prodire u dušu više od bilo čega drugog. Ne postoji ništa što tako ispunjava i vezuje srce kao ljubav. Zato, ako nemate oružje da je savladate, duša skače kroz ljubav u ogromni ambis”, “Ime ruže”.
“Sve priče koje bih želeo da napišem proganjaju me u mojoj sobi, kao da su sve oko mene, mali đavoli i dok jedna pokušava da mi uđe na uvo, druga mi napada nos i svaka mi kaže: ‘Gospodine, napišite me, prelepa sam’.
“Knjige nisu pisane da bi se u njih verovalo, nego da se preispituju. Kada mislimo o knjizi, ne treba da se pitamo o čemu govori, nego šta to znači”. “Ime ruže”.
“Treba da sam smiren. Da imam razumevanja. Zar ne kažu neki da mir dolazi iz razumevanja? Razumeo sam. Treba da budem smiren. Ko je rekao da mir potiče iz prihvatanja reda, reda koji je shvaćen, u kom se uživa, koji se razume bez ostatka, u radosti i trijumfu na kraju svih muka? Sve je jasno, kristalno: oko počiva na celini i na delovima i sada vidi kako su se delovi udružili da sačine celinu; prihvata centar u kom limfa teče, dah, koren svih pitanja...”Fukoovo klatno”.
“Pravi heroj je uvek greškom heroj; on sanja da bude iskrena kukavica kao i svi drugi”.
“Kako se osoba oseća kad gleda u nebo? Misli da nema dovoljno reči da opiše šta vidi. Ipak, ljudi nikad ne prestanu da opisuju nebo, jednostavno nabrajajući ono što vide... Imamo granicu, vrlo obeshrabrujuću i ponižavajuću: smrt. Zato nam se sviđaju sve stvari za koje mislimo da nemaj granice, a time ni kraj. To je način da pobegnemo mislima o smrti. Volimo liste, jer ne želimo da umremo”, intervju za “Der Spiegel” 2009.
0 коментара:
Постави коментар