“Molekuli” su zbirka Ivana Tokina priča objavljivanih u periodu od 2009. do 2015. godine, od kojih je većina pisana za City Magazine, kao i do sada neobjavljenih priča.
Fotografije koje prate priče nastajale su u mnogo kraćem periodu, uglavnom su snimane mobilnim telefonom i raspoređene su u knjizi nasumično, osim nekih, koje su baš tamo gde bi trebalo da budu.
Knjiga je u prodaji od 25. septembra, i može se, između ostalog, naručiti i preko sajta Samizdat.
Na promociji knjige u galeriji New Moment okupljeni su uživali u zidnim instalacijama – odlomcima iz “Molekula” i kolažu fotografija koje prate priče u knjizi, kao i druženju s Ivanom Tokinom, koji je, kao dobar domaćin, premijerno prikazanu knjigu potpisivao za – šankom.
Ivan Tokin rođen je 1971. godine. Autor je romana Najnormalniji čovek na svetu. Radi kao kopirajter u advertajzing agenciji New Moment. Živi u Beogradu. Nada se najboljem.
Molekuli
Izdavač: Samizdat
Oblast: Busola
Broj strana: 276
Pismo: latinica
Format: 20 cm
Cena: 880,00 DIN (na sajtu 770)
Odlomak iz priče Leto
„...Izašao sam iz reke i nastavio da hodam. Shvatio sam da sam patike ostavio tamo gde sam ih izuo. A mogao sam da ih nosim u levoj ruci, i tako da hodam. Kao žene u filmovima, kad hodaju u letnjim haljinicama koje lete oko njihovih butina, u haljinicama sa nestašnim bretelama, koje daju dramatičan doprinos lepoti leta. Kao neka takva žena, zgodna, sa sandalicama okačenim o kažiprst i srednji prst desne ruke. To sam mogao, ali sam zaboravio patike. Ali sam mogao i da zamišljam da sam bosa žena u letnjoj haljini.
Hodala sam lako po travi i nisam se ničemu čudila. Blag letnji vazduh mi je mazio butine, kosa mi se lagano njihala u ritmu hoda, prstići na stopalima su mi se grčili u tačno određenim fazama koraka, a onda se opuštali i stopalo se vraćalo u svoj idealan oblik. Gledala sam u svoja stopala u travi. Bela koža, ljubičasti noktići i zelena trava okolo. Spustila sam se do reke, zgazila hrabro u mulj i uživala. Mekana, masna i vlažna zemlja mi je hladila stopala, u prljavoj reci je lebdeo odraz mog tela, a kad se nagnem, i lica. Pomislila sam – najlepša sam leti.
Pas se nije čudio. Pas se prema meni ponaša isto i kad sam veliki muškarac u zelenom duksu i kad bosa hodam po travi. Pas se očigledno odlično razume u život.“
0 коментара:
Постави коментар