"Ljubav sama" Lorans Plazne: Roman jednog života

Izdavačka kuća Heliks objavila je, u okviru projekta „Identiteti: istrajnost u potrazi za ljudskim vrednostima u evropskoj književnosti“, roman Ljubav sama, francuske autorke i profesorke na Sorboni, Lorans Plazne. 


Ljubav sama (Heliks, 2015), roman francuske autorke Lorans Plazne, na nekoliko ravni korespondira s francuskom romanesknom tradicijom. To je roman jednog života, a ne roman jedne ljubavi. Jednostavnost predmeta ovog dela je samo prividna, jer se iza te jednostavnosti zapravo krije složena mehanika njegove kompozicije. Matematički precizni, koncizni pasaži ne umnožavaju peripetije do raspleta. Ovde kao da fabula i ne postoji ili je makar potpuno u senci junakinjinih kontemplacija o ljubavi. Fabula bi se mogla izneti u nekoliko rečenica. Mlada plemkinja Luiz-Katrin D’Albreht zaljubljuje se u svog profesora književnosti Agustina De Ramona. Tokom života on joj u nekoliko navrata tu ljubav i uzvrati, ali naposletku ona umire bez njega, u međuvremenu mu rodivši dete koje je takođe preminulo. Njemu ne ostaje ni uspomena na ženu koju je jedinu voleo ali je kasno to uvideo.

Srž ovog dela su intertekstualne veze s romanesknom tradicijom. Još jednom je neko u istoriji književnosti progovorio o večitoj i univerzalnoj temi ljubavi. Autorka odaje priznanje svojim francuskim prethodnicima poput Flobera ili Kundere tako što roman lišava fabule. Fenomen defabularizacije modernog romana bio je izuzetno popularan nakon perioda realizma. Stoga Ljubav sama predstavlja veliku sliku proticanja života, gde se vreme tretira kao unutrašnje, subjektivno trajanje. Time je pozdravljen i veliki Marsel Prust i njegovo životno delo U traganju za izgubljenim vremenom.

Lorans Plazne je na vrhunski način prikazala psihološku autentičnost likova upravo tako što u romanu nema napetosti zbivanja već napetosti emocija. Sama forma romana je sredstvo kojim se ta napetost nagoveštava. Motiv monotonije i dosadne egzistencije konfrontiran je s junakinjinim unutrašnjim borbama, patnjama i ekstazama kroz koje prolazi sa De Ramonom. Na jednom mestu se kaže: „Nisu se pomerali. Bili su nemi. Bili su na kolenima. Pozdravljali su se. Prepoznavali, sjedinjavali, izmicali. Davali se jedno drugome. Slavili su ljubav koja im je davala strast da žive, kakvu život ne daje. Užas i omama bili su im na usnama.“ Dijaloški odeljci znatno su kraći u odnosu na narativne. Replike su sažete, kratke, a glavna tehnika pripovedanja je takozvani „doživljeni govor“, koji takođe dugujemo francuskim pripovedačima 18. veka, a podržava ideju o bestrasnom i objektivnom pripovedaču. Autorka koristi slobodan indirektni stil, karakteristično francuski, sa čestom upotrebom imperfekta, jer na taj način uspešno simultano prikazuje svest junaka i svet koji se kroz tu svest izražava. Ta je tehnika pisanja najpogodnija za lirske izlive afektivnosti i prikaz samoanalize junaka, ali ne može se poistovetiti sa tehnikom toka svesti, karakterističnom za anglosaksonske autore.

U romanu Ljubav sama nema „drugih“, nema sveta koji bi osudio vanbračnu ljubav. I sam lik profesora je svojevrsna „ličnost u pozadini“ na kojoj se, snagom kontrasta, ističe sva tragičnost sentimentalnosti glavne junakinje. Odnos sa ostalim junacima priče je odnos između imaginarnog i realnog, idealnog i stvarnog, iluzije i razočaranja. Međutim, ono što gospođicu D’Albreht čini posebnom u nizu književnih likova, jeste činjenica da ona nije sposobna da taj sukob prepozna. Ona je usamljena u svojim fantazijama i poseduje kapacitet tragičnog junaka. Tragičnost njene sudbine svedena je na apsurd. Ona je oličenje „novog oblika tragičnog“. Ona je inkarnacija čovekove nesposobnosti da bude srećan. Ovo delo ujedno postavlja pitanje da li je u savremenoj literaturi tragično uopšte moguće.

Radnja romana je smeštena na kraj 17. veka, pripovedana u trećem licu s dubokim i istančanim uplivima u misli i emocije glavne junakinje. Snažna, realistična biografija jedne plemkinje čini da se roman Ljubav sama svrsta u red s delima klasičnih svetskih autora poput Rusoa, Lakloa, Balzaka, Diras ili Prusta.

Lorans Plazne je doktor književnosti, a uža specijalnost joj je francuska književnost 17. veka. Za roman Ljubav sama dobila je prestižnu Evropsku nagradu za književnost 2012. godine.

Projekat izdavačke kuće Heliks podržan je od strane EACEA programa „Kreativna Evropa“ i njegovog potprograma „Kultura“.
Share on Google Plus

Knjige i knjige Info

Knjige, pre i posle svega...
    Blogger Comment
    Facebook Comment

0 коментара:

Постави коментар