"O vaspitanju ne znam gotovo ništa, tek ovo: najveća i najvažnija poteškoća znana ljudskom rodu krije se baš u onoj oblasti koja nas uči kako da podižemo i vaspitavamo našu decu" (Mišel de Montenj, 1553-1592). U medjuvremenu je izmišljen i film, a Dejvid Gilmur napisao "Filmski klub"...
Džesi je tinejdžer koji nije bio baš lud za školom. U stvari, nije nimalo... Njegov otac, duboko svestan toga, odlučuje da dečakovo mučenje prekine i dozvoli mu da napusti školu. Bez novih obaveza, kako se bi ponovio debakl sa formalnim obrazovanjem. Osim jedne: "Ne moraš da radiš, ne moraš da plaćaš stan. Svakog dana možeš da spavaš do pet popodne... Hoću da svake nedelje sa mnom pogledaš tri filma. Ja biram". I - to će biti jedino obrazovanje koje će dečak dobiti!
Zvuči privlačno? Petnaestogodišnejm dečaku u prvom trenutku svakako da (dodouše vrlo brzo počinje da se brine da ovime nije sebi možda upropastio život), dok se njegov otac osećao otprilike kao detektiv Kolumbo (1971-2003)...
I, tako nekako počinje priča Davida Gilmura, pisca "Filmskog kluba" (izdanje Derete), o ocu i sinu u 117 filmova. Završava se priznanjem kako pisanje knjige o članovima sopstvene porodice, pogotovo ako ih obožavate, predstavlja bolno iskustvo koje ne namerava da ponovi u skorijoj budućnosti. Gilmur je, u svakom slučaju, odradio svoj posao: napisao knjigu u kojoj je opisuje kako je kroz filmove koje deli sa sinom naredne tri godine pokušao da mu pruži dovoljno informacija o svetu u kome živi, ali i dopre do njega, razloga neprilagodjenosti i uzroka problema, poput onih sa drogom, kakvi se za tinejdžere lepe kao čičak sa tek opranu kosu...
I, prvi od 117 filmova bilo je "Četiristo udaraca" Fransoa Trifoa, sa samog kraja pedesetih. "Smatrao sam da je to dobar način da ga uvedem u svet evropskih umetničkih filmova sa koje sam znao da će mu biti dosadni dok ne nauči kako da ih gleda. to je kao da učite novu varijantu standardne gramatike".
Gilmur, i sam filmski kritičar, nastavlja da svog sina i čitaoce provodi kroz neformalnu istoriju kinematografije, konciznim komentarima o žanrovski različitim ostvarenjima, dovoljno širokog dijapazona kome ne nedostaju ni Hičkok (Gilmir priznaje da mu je najboljni njegov film "Ozloglašena"), prva uloga Odri Hepbern ("Praznik u Rimu"), stari dobri vestern klasik "Tačno u podne", prvi Bond film (Doktor No), Kjubrikovo "Isijavavnje, klasici Trifoa, Kurosave, francuski novi talas. Svaki put kroz neki karakteristčni detalj, metaforu, komparaciju, mikrokritiku. Gilmur tako, tragajući za suštinom filmskog izraza, pokušava da reši i zamke odrastanja kroz koje prolazi njegov sin, pa se u knjizi preklapaju filmska fikcija i stvarni život, obe u pokušaju racionalizacije kao konačnog ali često i nedostižnog rešenja...
I, eto razloga zbog kojih vredi pročitati knjigu, obnoviti filmksko znanje ili ga dopuniti novim lekcijama, ispričanim dovoljno nepretenciozno i sa dovoljno prostora ostavljenog i za priču o ocu i sinu koju Gilmur takodje sa dovoljno entuzijazma (ali ne i sumnji) iznosi. Konciznost stila, uz izuetnu duhovitost, i jestu odlike književnog stila Dejvida Gilmura, koji je osim kao filmski kritičar poznat i kao autor romana "Back on Tuesday", "How Boys See Girls", "An Affair with the Moon", kanadskog bestselera "Sparrow Nights", "A Perfect Night to Go to China" za koju je dobio Beneral's Literary Award, "The Perfect Order of Things" i "Extraordinary".
0 коментара:
Постави коментар