Dejvid Kronenberg je reditelj i scenarista poznat po filmovima u kojima koristi elemente horora i naučne fantastike kako bi prikazao uznemirujuću vezu između tehnologije, ljudskog tela i podsvesnih želja. Prošle godine je napisao i svoj prvi roman, Progutana, koji se već pojavio i kod nas, zahvaljujući beogradskoj Laguni.
No, ako do sada nije Kronenbergovih knjiga, valja podsetiti da je svojevremeno (objavljena u drugoj polovini 2008.godine) izašla knjiga o Kronenbergu, iz pera Marka Brauna, minuciozni ogled o opusu jednog od najkontroverznijih reditelja današnjice. Pisana s eminentno eruditskih pozicija intelektualne avanture, knjiga Marka Brauna "Dejvid Kronenberg: Autor ili reditelj" ne samo da briljantno anlizira Kronenbergove filmove, već ulazi u složeno polje Kronenebrgu srodnih kreativnih kategorija i stvaralaca, od filma do filozofije.
Znamo ga iz filmova Kontrolori (Scanners), Videodrom (Videodrome), Muva (The Fly), Goli ručak (Naked Lunch), Gospođa Baterflaj (M. Butterfly), Sudar (Crash). Postojanje (eXistenZ), Spajder (Spider), Istorija nasilja (A History of Violence), Ukleti blizanci (Dead Ringers) i drugi.
A sada i i po romanu "Progutana", koji će, doduše, tek proći testove kritike i čitalaca, Kronenberg priča paralelne priče o globtroterima, opsesivnim novinarima čije upletanje u smrt francuskog filozofa postaje nadrealno putovanje u globalnu zaveru, u koju su uključeni geopolitika, 3D štampa, Severna Koreja, Kanski filmski festival, rak i seks. Sada već kolega i po peru, Stiven King, primetiće, recimo, da je u pitanju „zapanjujuće i neverovatno delo, koje nije za one slabog srca, ali je za one među nama koji uživaju u putovanjima kroz tamne dubine obavezno štivo.“ Manje-više i očekivano za autora koji je prethodno svoj žanrovski opus na filmu prilično odredjeno izgradio.
Pritom, kako piše Dimitrije Vojnov, u stilskom pogledu, Kronenberg se okreće identičnom izrazu kao i u ranim filmovima - stilski je sveden i vrlo konvencionalan, a inovaciju ostavlja za ono o čemu govori. "Otud bi se stil mogao opisati kao mešavina uelbekovske/bretistonelisovske minimalističke rečenice sa detaljima unutar opisa koji se razvijaju u stilski ukras i ideološku intervenciju, sa stilom koji uglavnom više proističe iz atmosfere čitanja nego iz samih reči; sa balardovskom razbarušenošću i hladnokrvnim opisom nečeg ekstremnog i uzavrelog kao iz faze romana Sudar, koji je Kronenberg uostalom i ekranizovao. Na planu rukopisa rezultat je pitak triler koji biva obogaćen Kronenbergovim pečatima na sličan način kao i rani filmovi koji su vrlo lako mogli da se žanrovski klasifikuju. Samo zaključak romana sa svojim odbijanjem da ponudi decidno razrešenje odstupa od jasne žanrovske matrice na narativnom planu, ali otvorenost kraja praktično otvoreno poziva čitaoca na interpretiranje - otud se roman završava nizom nagoveštaja i bacanjem ideja pred čitaoca, a ne raspletom."
Nejtan, u međuvremenu, fotografiše u Budimpešti kontroverzne postupke hirurga bez dozvole za rad po imenu Zoltan Molnar, koga je svojevremeno Interpol tražio zbog trgovine organima. Posle seksa sa jednom Molnarovom pacijentkinjom, Nejtan se zarazi retkom Rojfijevom polnom bolešću i putuje u Toronto, rešen da se upozna sa čovekom koji je otkrio taj sindrom. Doktor Beri Rojfi, kako Nejtan saznaje, sada proučava sopstvenu odraslu kći, čije bizarno ponašanje krije razornu tajnu...
Gledali ste Kronenberga? Sada ga čitajte...
Iz intervjua sa Kronenbergom
Smrt smo već iskusili
Da li se plašite smrti?
Da i ne. Ponekad samoubistvo iz mene govori: Oh, bilo je dosta. Takođe o tome razmišljam kao o fantastičnom izlazu, znaš? To je bekstvo. Ali je veoma, veoma teško zamisliti svoje nepostojanje, a ipak smo to već iskusili na izvestan način, pošto pre rođenja takođe nismo postojali. To zavisi od doba dana, nekada se plašim a neka je čekam raširenih ruku.
Da li ikada razmišljate kada i kako bi se to moglo dogoditi?
Oh, često. Imam 70 godina i to me šokira. Znam više mrtvih ljudi nego živih. Svaki dan u novinama čitam kako je neko mojih godina umro, i to na različite načine – neki su zanimljivi, neki baš i nisu.
Šta vam može pružiti utehu po pitanju smrti, obzirom da ste ateista?
To je prihvatanje univerzuma. Svi će umreti. Svaki modul će umreti. Imao sam učitelja iz nauke koji je govorio: “Promeniću se, ali neću umreti.” Govorio je o transmisiji energije iz jednog oblika u drugi. Pokušavao sam zamisliti sebe kako se sabijam u kutiju bilo koje religije, ali smatram to klaustrofobičnim i nesnosnim. Mislim da je ateizam prihvatanje stvarnosti.
Ideja da ono što jeste može mutirati nakon vaše smrti je prilično zanimljiva…
Da. Tako je to kada ste javna ličnost, to je izvan kontrole. Sećam se kada mi je Martin Skorseze priznao da je bio potpuno zaintrigiran mojim ranijim filmovima, ali i prestravljen da me upozna. A ja sam odgovorio: “Ti si lik koji se snimio Taksistu, i ti se plašiš da mene upoznaš”. Ljudi mešaju vas i vaš rad, i to na vrlo direktan način. Pravite strašne, horor filmove, mora da ste i vi strašna i užasna osoba.
Izvor: The Guarduan, By Henry Barnes
0 коментара:
Постави коментар