- Kad sam se gotovo dvadeset godina kasnije vratio tom rukopisu ’Anđele’, moj glavni osećaj bio je da su se vremena ujedno i dramatično promenila, a i da se nisu promenila uopšte. Ta udvojenost osećaja proteklog vremena najviše me je motivisala na rad na novoj verziji.
Sala Amerikana Doma omladine bila je popunjena do poslednjeg mesta na promociji knjige „Ti i ja, Anđela“ Vladimira Arsenijevića.
Zanimljiva promocija je imala nekoliko delova, najpre je uvodni film najavio učesnike, a zatim je Dejana Milović Buha nastavila da vodi program. O knjizi su govorili, pored autora, književni kritičar Vladimir Arsenić i pisac i novinar Branko Rosić.
Na književnu scenu Arsenijević je stupio romanom „U potpalublju“ ovenčanim Ninovom nagradom, koji je u protekle dve decenije preveden na dvadeset jezika.
Bila je to prva knjiga zamišljene tetralogije „Cloaca Maxima“, koja romanom „Ti i ja, Anđela“ dobija dostojan nastavak!
Arsenić je istakao važnost izlaska ovog romana kolji nas ponovo podseća na turobno i turbulentno vreme devedesetih. On je istakao važnost ovih dela, jer su bila novina u srpskoj književnosti i da su autentično preneli atmosferu smrti, mobilizacija, odlazaka i napuštanja Srbije devedesetih godina. O tim odlascima je pričao Branko Rosić koji je rekao da postoje tri vrste ljudi koji su odlazili. Prvi su bili klasični gastarbajteri iz šezdeseth i osamdesetih godina, druga ekipa su bili oni o kojima govori Arsenijević, a treća su današnje generacije. Najgore je prošla upravo ta druga generacija o kojoj govori Arsenijevićev roman jer su oni ostali večno zaglavljeni – ne pripadaju ni novoj a ni staroj domovini.
Na pitanje šta ga je podstaklo da napiše rimejk romana „Anđela“ iz 1997. i šta je proteklo vreme, u ovih gotovo 20 godina, „učitalo“ u ovaj novi roman, Arsenijević je odgovorio:
„Možda je najveći deo truda koji sam uložio u rad na ovom rimejku otišao na moje nastojanje da ništa od naknadne pameti ne upišem u rukopis romana, jer to naprosto ne bi bilo fer ni prema građi, a ni prema čitalačkim očekivanjima. Inače, ja sam od momenta objavljivanja knjige ’Anđela’ 1997. bio njome izrazito nezadovoljan i znao sam da ću jednom, pre ili kasnije, ozbiljno korigovati taj tekst, tj. napraviti rimejk. Kasnije sam napustio rad na čitavoj najavljenoj tetralogiji ’Cloaca Maxima – sapunska opera’ jer mi se pored teksta, kojim sam počeo da osećam sve veći zamor, zaista čitavo pitanje devedesetih i njihovog tematizovanja, dok još traju, podrobno smučilo. Tako sam pustio vreme da teče, pisao sam nešto drugo, a kad sam se, eto, gotovo dvadeset godina kasnije vratio tom rukopisu ’Anđele’, moj glavni osećaj bio je da su se vremena ujedno i dramatično promenila, a i da se nisu promenila uopšte. Ta udvojenost osećaja proteklog vremena najviše me je motivisala na rad na novoj verziji.“
Razgovor o knjizi je bio podeljen na dva dela između kojih je prikazivano snimljeno čitanje odlomaka koje su odglumili Mirjana Karanović, Nebojša Glogovac, Srđan Todorović i Anita Mančić.
Posle promocije izvedena je nova verzija predstave „U potpalublju“ koju su postavili studenti odseka za glumu Umetnicke akademije „Sinergija“ Univerziteta Singidunum u klasi Ivana Jevtovića a po dramskom tekstu Damira Vijuka.
0 коментара:
Постави коментар