Piše : Nemanja Milićević
Zajedljiva i strogo subjektivna hronika jednog slobodnog i nezavisnog novinara/pisca. Hroničar uzleta i propasti kontrakulture u SAD koja je nastala kao reakcija na neprevedne aspekte kapitalizma, klasnih nejednakosti, rasne segregacije i rata u Vijetnamu. Dat je i prikaz propasti iste kroz proces transformacije u masovnu kulturu, što je bio početak njenog kraja. Ipak ostaci te revolucije su u godinama posle nje urodili novim, pozitivnim društvenim vrednostima i moralnim poretkom, koji je prisutan u našim životima i danas. Dakle, kada govori o propasti, ovaj neobični svedok istih, nije imao u vidu stvarni krah njihovih ideja već samo o kraj zenita pokreta kao takvih.
Dvojica šarmantnih negativaca, u odnosu na okruženje kontrastirana lika, gunđavi žurnalista Raul Djuk i njegov manijakalni advokat Dr Gonzo, na paralelnim su putanjama i povezani preziranjem sveta pa od istog beže u narkomansko-delirijumsko ludilo koje se u stvarnom životu zaista i dogodilo. U Las Vegas očevidno ne odlaze da bi odradili plaćeno novinarsko izveštavanje sa auto trke, a još izvesnije ni da bi bili samo još dvojica cool likova sa naočarima za sunce na glavnom bulevaru. LSD-jem, meskalinom, alkoholom i drugim šarenim opijatima uništavaju svest o realnosti i nastavljaju mehanički, poput Zombija. Objektivna stvarnost, ionako nestvarnog grada u pustinji, postaje izobličena i haotizovana.
Iako zanimljivom narativnom strukturom autor radnju povremeno vraća u vreme trezvenosti pre samog polaska, već u prvom poglavlju vidimo kako racio posustaje pred čistim buntom. Sve se pretvara u hiperbolični užas, u kojem ovi neshvaćenici sopstvenim izborom postaju begunci od nametnute stvarnosti koju pretvaraju u nadrealnu parodiju. Svuda nailaze na zabezeknutost neodobravajuće mase, a ako ludilo uopšte ima granicu pristojnosti, ona je za taj svet umnogome prekoračena. Svaki korak ove dvojice je svetogrđe porodičnih vrednosti konzervativne Amerike iz koje je i Hanter potekao – svetogrđe koje negira verovanje u američki san - u knjizi predstavljen kao neuhvatljiv. U jednom malom fragmentu sa samog finala dela, napisanom u vidu scenarija, Djuk i Dr Gonzo se raspituju na štandu koji prodaje meksičku hranu gde se može naći “američki san“, dve radnice im odgovaraju da nisu sigurne, ali da mogu probati sa Klubom starih psihijatara u susednom gradu, koji je sada polusrušen i stecište narkomana. Dakle, jasno, ovo je prikaz, ali i najveće negiranje opšte prihvaćene pogrešne predstave te globalno poznate institucije novog sveta.
Bez velikog zapleta, koristeći humor, satiru i ulični sleng, uz odsustvo retoričkog ulepšavanja, pisac lako uvlači “nevinog” čitaoca u vrtlog ipak nepredvidive radnje u dobro sistematizovanoj fabuli. Protagonisti su u stalnoj konfrontaciji sa vremenom i establišmentom, što konzumentu pruža jedinstven kritički, direktan i neemocionalan pogled na jednu turbulentnu epohu američke moderne istorije koja se u umetnosti poklopila sa pop-artom koji na visoko estetizovan način popularizuje tu potrošačku kulturu sa kojom se oni sukobljavaju.
Hipi pokret je prikazan kao veličanstvena ideja mladih pacifista koji su želeli da menjaju svet na bolje, ali je ta njihova energija trajala koliko i efekti droga koje su koristili.
Las Vegas, rezervat otkačenih, je još jedna dobro upotrebljena metafora, sada američkih kulturnih obrazaca koji se već decenijama uspešno prelivaju na ostatak sveta. Pisac – junak ismeva nadmoć tolike potrebe za površnim uživanjem nad drugim vrednostima, tako što je uz pomoć psihotropnih supstanci forsira do krajnjih granica. Njih dvojica ulaze u vrtlog egocentričnog mikro kosmosa “Grada greha” - sveta u kome je pojedinac naizgled nesvestan drugog. Sveta američkog hladnoratovskog društva koje je po prvi put u istoriji uvelo visokobudžetsku zabavu jednako dostupnu i bogatima i onima bez društvenog značaja. Svi pod istim krovom gradova hotela – replika drevnih carskih palata – u kojima se stvara iluzija da i najveći siromah, izvučen iz memljive skučenosti malog stana, može da se oseti kao rimski imperator.
Kao što rekoh, u Paranoji u Las Vegasu nećete pronaći mnogo sakrivenog, ali pisac i tu zna da iznenadi, pa tako demoliranje hotelskih apartmana i skupih automobila nije ništa drugo do slikoviti komentar - prikaz bunta protivu materijalizma i potrošačke kulture, a halucinacije ogromnih čudovišta koja se u holu hotela kupaju u sopstvenoj krvi predstavljaju monstruozno viđenje nemoralnih i razvratnih ljudi, i šta glad za materijalnim ugođajima čini od njih. Da ova logika ima više smisla, sve se odigrava u dehumanizovanom Las Vegasu, svetskoj prestonici zabave izgrađenoj mafijaškim novcem. Autor je učinio da destruktivna magija ozloglašenog megapolisa na pesku bude jasnije dočarana nego ikada pre ili kasnije u umetnosti.
Kao da su se svi zli dusi sakupili u Hanteru, predugo bili zatočeni, pa izleteli iz njega kroz ovu avanturu, boreći se za priznanje i prostor. Ali ovde nema, kako to obično biva, i one druge – dobre strane, pa smo zbog toga lišeni tog praiskonskog dualizma, što nije nikakav hendikep radnje već samo osvežavajuće odsustvo klišea u gonzo književnosti čiji je Hanter začetnik.
Ni nalik štivu koje bi se zvanično smelo preporučiti omladini, ovaj roman predstavlja snažan podsticaj čitaocu da preispita svoj doživljaj današnjeg amerikanizovanog post-modernog društva koje je nastalo na temeljima građanskih pokreta 60-tih godina u Americi, na koje se pisac često osvrće. Junak-pripovedač, nadživljava strahotične halucinacije, i u trenucima trezvenosti, svojim esejističko-novinarskim digresijama, zaista postaje britki hroničar hipi epohe. Politički otvoren, on kao da ne propušta ni jednu šansu da digne glas protiv ratno-hušačkog establišmenta, ali takođe ne pokazuje saosećanje ni prema kome, niti staje na bilo čiju stranu. Kritika je van svake suzdržanosti i umerenosti, koje ovde imate šansku sresti kao i englesku kraljicu u Diznilendu.
Protiv napada književnih krugova na pisca zbog popularizacije droge, ne može se reći mnogo, jer je ceo obojen njenim tonovima. Ipak, nasuprot tome, njihovim prisustvom je bar otvorio jedna, u to vreme još nedovoljno otvorena vrata u literarnom stvaralaštvu.
Ovaj roman, koji je uznemirio pripadnike svih rodova, rasa i klasa, pored istaknutog, ima i mnogo širu konotaciju, jer negde tamo u dalekoj pozadini ove nadrealne karikature “zemlje mogućnosti”, razvučena je i nit otuđenosti čitavih generacija mladih ljudi rođenih nakon II svetskog rata. Svi oni su svesni ili nesvesni konzumenti neoliberalne ere u kojoj im je, zahvaljujući promenama koje su se zbile upravo 60-tih godina XX veka, dozvoljeno da kažu sve ali, paradoksu u čast, malo toga mogu zaista da promene, i dalje suprotstavljeni moćnoj manjini na vrhu.
Čak i danas, u četvrtoj deceniji post-moderne, koja je usled krize kreativnosti u umetnosti poodmakla, pored svih kontraverzi, Fear and loathing in Las Vegas zadržava svoj kultni status. Može se reći da je doživeo lepu « starost » imajući u vidu zainteresovanost današnje čitalačke publike, čemu je doprinela kako uspešna filmska ekranizacija, tako i aktuelnost tema sadržanim u njemu koje su i dalje neiscrpni izvor alternativa za tumačenje piščeve paranoične pobune.
0 коментара:
Постави коментар